Увређеност

Увређеност је социјално осећање које је повезано са начином на који увређена особа опажа поступке других. Људи осећају увређеност када сматрају да их неко понижава, да су предмет туђег презира, потцењивања и омаловажавања. Увређеност је знак да неко сматра да је недовољно поштован, да се други према њему непријатељски односе.

Два су начина на који људи изражавају увређеност. Први је достојанствено повлачење, када особа одбија да остане у односу у коме оцењује да је понижена. Други је напад на онога за кога сматра да ју је увредио, најчешће изражавањем узвратног презира, а некад и физичким нападом. Када је у ситуацији присутна и нека публика, тада је реакција увређене особе истовремено и порука упућена публици.

За малу децу је типично да на увреду одговарају ударцем. Када их увреда заболи, ударцем „враћају” да би и другога заболело. Децу треба учити да било која изговорена реч није разлог да се други удари, али да имају право да на увреду одговоре увредом.

Некада се људи увреде из само њима познатих разлога, само зато што се према њима није поступало онако како су сматрали да су други дужни. Када се неко често и лако осети увређеним, то указује да има лошу слику о себи, о сопственој вредности, да себе није прихватио. Људи се најлакше осете увређеним када поступак другог повежу са неким својим комплексом, са оним што и негативно мисле о себи.

Када је реч о одраслим људима, увређеност је избор: увек је особа та која је изабрала да реагује осећањем увређености. Без обзира на то шта о њеној вредности мисле и говоре други, особа која је прихватила себе као вредно људско биће нема више способност да се увреди. Чак и онда када јој други упућују јасне увреде, ова особа се не осећа увређеном јер зна да је нико не може понизити. Она неће бити равнодушна: може се осетити тужно, разочарано или љуто, али не и увређено.

То што неко о нама мисли да као људска бића недовољно вредимо, не чини да заиста не вредимо. Вредимо без обзира на то да ли то други признаје или не признаје. Како другога не можемо да натерамо да нас цени, треба прихватити чињеницу да живимо у свету у коме нас неки људи неће ценити иако им за то нисмо дали разлог. Чињеница је да нас неки неће ценити ни када им дамо објективни разлог да нас цене. Увек ће неко завидети на нечијим вредностима и успеху, јер их, упоређујући се, доживљава као своју невредност и неуспех.

Емоционално одрастање доноси сазнање да је немогуће да сви други људи о нама мисле позитивно, да нас цене и прихватају. То никако не значи да вредимо мање. Прихватање себе као вредног бића учвршћује ментално здравље јер лакше подносимо туђи презир, неувиђавност и бахатост.