Атеље Оље Ивањицки три године под кључем

Навршило се три године од смрти чувене сликарке и вајарке Олге Оље Ивањицки. Уместо помена – опомена да би и она могла доживети судбину бројних преминулих уметника чије је дело, сакривено од очију јавности, потонуло у заборав. Њене слике и вредна уметничка колекција смештене су у депо Историјског музеја, атеље је под кључем, стална поставка на нивоу лепих жеља, а ко ће се старати о богатој уметничкој колекцији непознаница.

Нису само то разлози да директорка Фонда „Олга Оља Ивањицки” Сузана Спасић изрази страховање да помало заборављамо Ољу. У нашој јавности, на пример, већа пажња дата је годишњици смрти Мајкла Џексона, сликаркина је прошла готово незапажено. Град Београд заинтересовао се да помогне уређењу сталне поставке Ољиних дела, идеју оснивања њеног музеја подржала је и република, али све стоји док се не заврши оставинска расправа. Ивањицки је умрла без тестамента и без законских наследника, Фонд који је она основала позива се на усмени тестамент, док држава то оспорава и сматра да је једини наследник, јер Ивањицки није имала оних законских.

– Пре годину и по дана суд је донео одлуку да се фонд упућује на парницу против Републике Србије, иако је република оспорила усмено завештање Оље Ивањицки, а не фонд. Ми смо се на ту одлуку жалили Вишем суду, али она још није решена. Све стоји и нисмо уствари стигли нигде. Апеловали смо да се то реши, молили смо све надлежне, предлагали смо републици и граду да пронађу заједничко решење о оснивању сталне поставке, међутим, стално се вртимо у круг и нико не доноси никакве одлуке. Према Закону о култури, оснивање фонда јесте изјава воље, али очигледно да се некако то пренебрегава. Није заиста толико ни важно да ли је фонд власник имовине или Република Србија. Важно је да се дође до решења око сталне поставке дела – каже Сузана Спасић.

У међувремену, привремени старалац којег је одредио суд, Историјски музеј Србије, има озбиљан задатак да се стара о Ољиној заоставштини до окончања оставинске расправе. Привремено решење траје, ево, већ три године.

– Музеј је ангажовао конзерваторе, библиотекаре, кустосе, читава мала војска брине да се нешто не догоди са овом вредном уметничком колекцијом док се не реши питање сталне поставке. Заоставштина је велика и вредна и није је било лако сместити у депо музеја. Има доста осетљивих предмета, цртежа, а и саме слике траже добар третман. То све изискује и напоре и новчана средства. И о атељеу такође брине Историјски музеј који је организовао и обезбеђење тог простора, тако да је за сада имовина Оље Ивањицки под сталном заштитом – објашњава Сузана Спасић.

Фонд је, желећи да настави своју мисију, после њене смрти организовао 22 изложбе, углавном дела из приватних колекција, у земљи, али и у иностранству, Вашингтону, Њујорку, Адис Абеби, Паризу, Стокхолму. Одзив публике увек је био одличан, али проблем сталне поставке и даље тапка у месту.

– Као да неко намерно заборавља то, као и питање заоставштине која је обимна и веома вредна, а која би требало да буде опште добро и да припада овом народу онако како је Оља веровала да ће бити. Када је због појаве влаге у дограђеном делу њеног атељеа на Косанчићевом венцу одлучено да се све што је вредно и део заоставштине исели и смести у депо Историјског музеја, покренули смо поново питање атељеа Оље Ивањицки који је она за живота претворила у јединствену целину која плени својом необичношћу и шармом. Добили смо најаву од града да је заинтересован да се то реши, чак је позван и Саобраћајни институт ЦИП да процени постојећу ситуацију и направи план санације. Од тада, немамо никакву информацију о томе да ли ће се урадити како је обећано и када ће почети санација. С друге стране, не можемо од града очекивати да реши питање атељеа у коме ће се изложити део заоставштине када се не зна чија је, да ли припада фонду који је Оља са тим циљем и основала, републици која по сили закона наслеђује онога ко нема потомке као наследнике или града који је имао добру вољу да се у све укључи али просто, није страна у спору – наводи директорка фонда.

За живота, Оља Ивањицки промовисала је свој план да на Косанчићевом венцу подигне музеј у којем би била њена, али и дела других сликара из уметничке групе „Медијала”. Тада јој је на трајно коришћење Министарство културе уступило земљиште на којем је требало да никне зграда музеја, Ивањицки је обезбедила пројекат који је урадио ЦИП, а оставила је и део новчаних средстава за почетак градње. Планове је прво прекинула Ољина смрт, затим се испоставило да се око власништва над обећаним плацем споре република и град, да би стигло и упозорење да ће судски трошкови који стално расту бити наплаћени од новца који је Ивањицки оставила за градњу музеја.

– Ипак, све и даље делује оствариво ако се само они који обећавају држе својих обећања. Фонд је имао и неколико озбиљних донатора, али време пролази и све се осипа, људи умиру, криза стеже, тако да што се више одлаже све ће мање бити могуће веровати и у ту идеју – каже Сузана Спасић.

Ј. Чалија