Суперсила смећа

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Два пута недељно, моје комшије на тротоар испред својих кућа изгурају по две плаве пластичне канте на точковима, пуне, да би их увече, кад се врате с посла, у гаражу вратили празне.

У једној је кућно смеће (у пластичним кесама), у другој кућни отпад за рециклажу: прочитане новине и картонска амбалажа онога што је купљено у самопослузи или робној кући, пластика и стакло, конзерве…

У згради у којој станујем је, на сваком спрату, поред лифта, „гарбиџ рум”, соба за смеће, у којој је отвор кроз који се, опет у чврсто везаним кесама, баца ђубре за депонију, а у два пластична бурета се ставља оно што може да буде прерађено или модерним језиком речено рециклирано. „Гарбиџ рум” је чист као и свака друга просторија у зградурини са 600 станова, без непријатних мириса који би се могли очекивати с обзиром на њену намену.

У Вашингтону и околини на улицама нема контејнера за смеће, оно се, док га не преузме надлежна комунална служба (овде се она зове „менаџмент отпада”), чува по кућама и у зградама. Није дакле видљиво, службе су ефикасне, па се тако стиче утисак да није проблем оно што у ствари јесте: да је Америка највећи произвођач смећа на планети.

О томе се овде пишу и књиге. Најновија, под насловом „Гарбилогија” (у преводу: „Смећологија”), објављена је у априлу. Аутор је новинар (овенчан Пулицеровом наградом) и публициста (написао је пет књига) Едвард Хјум, а оно што је највеће изненађење у њој јесте колико је ова наизглед банална тема изузетно важна – и подједнако занимљива.

По Хјумовим подацима, овде се производи 3,22 килограма смећа по „глави”, свакога дана. Сваки Американац за живота дакле иза себе у просеку остави 105 тона сваковрсног отпада, за који би, кад би се као и његов произвођач кад оде са овог света покопавао, било потребно 1.100 гробова.

Просечан Американац у производњи смећа увелико надмашује становника западних земаља са сличним стандардом, Немачке или Данске, на пример. То значи да количина кућног отпада није сама по себи мера просперитета, али, кад се мало боље погледа, јесте слика структуре националне економије.

У Америци потрошња чини 70 одсто бруто националног производа, дакле укупних економских активности на годишњем нивоу, па је зато што чешће провлачење кредитних картица на касама продаваца свакојаке робе, овде и нека врста патриотске обавезе. Што се више купује, то се боље подмазује највећа економска машина света – на опште добро.

Све што се купи у кућу се уноси са амбалажом, почев од кеса у које се убаци чим се плати рачун, па до паковања самог производа. Све то истог момента постаје смеће, а после извесног времена (неколико месеци или година), и оно што је у тој амбалажи застарева, постаје отпад, односно смеће, јер вас заглушујућа бука ТВ реклама убеди да треба да купите оно новије.

Због тога је сваки шести камион на овдашњим путевима – ђубретарски. Кад се кућном смећу дода и индустријски отпад, онда количина ђубрета по глави Американца нараста на 2.700 тона годишње, а глобална статистика вели да са пет одсто светског становништва Америка производи 25 одсто светског отпада.

Другим речима, поред свега осталог, Америка је и суперсила смећа.

Поменути камиони служби за „менаџмент смећа” (у којима у великој мери учествује и приватни сектор), све то углавном развозе на 1.900 депонија колико их је данас активно. Америка нема иначе проблема са земљиштем за ове сврхе, због континенталних димензија простора који заузима, омеђеног са два планетарна океана.

Две америчке депоније су својеврсна светска чуда. Она града Њујорка, која је после пола века недавно затворена, наводно је један од само два објекта цивилизације који астронаути могу да виде голим оком (други је Велики кинески зид), што је вероватно једна од „урбаних легенди”, али свеједно, говори о њеним димензијама.

Главна депонија Лос Анђелеса, која се пуни већ 60 година, још је активна и већ је достигла висину од 150 метара. Кажу да је количина метана који се тамо ствара довољна да опслужује централу која би обезбеђивала струју за град од 70.000 становника!

Упркос систематском сортирању смећа, овде се рециклира само 25 одсто, далеко од тог учинка у највећој европској економији, Немачкој, где је та мера 66 одсто.

Најзанимљивији податак из „Гарбилогије” јесте – где завршавају највеће количине поново употребљивог отпада, за који код нас постоји и сасвим прецизно име: „секундарне сировине”.

То је уједно и одговор на питање у неком хипотетичком квизу на којем би вероватно пали сви учесници: шта је, по волумену, највећи извоз САД у Кину – отпад!

Појединачно највећи појединачни амерички извозник у Кину, мерено бројем контејнера, јесте брачни пар једне кинеске имигранткиње која се овде доселила 1989, да би ког куће избегла прогон због учешћа у студентским демонстрацијама на тргу Тјенанмен, и дипломираног дентисте са Тајвана.

Бизнис су почели сакупљајући са депонија Лос Анђелеса стари папир и превозећи га у једном расклиматаном комбију. Данас су највећи дилери отпадним папиром на свету, а њихова компанија вреди четири милијарде долара.

Стари папир, пластична амбалажа, старо гвожђе, електронски отпад – све то је највећа и најбрже растућа ставка америчког експорта у Кину, који се годишње транспортује у 300.000 контејнера. Између 2000. и 2008. овај сегмент је порастао за 916 одсто.

Кинези отпад овде купују веома јефтино, да би га у својим фабрикама прерадили у нову амбалажу и нове производе које онда продају Америци, наравно, уз велики профит. И тако све укруг: после неколико година и нова роба се као отпад враћа у кинески индустријски комплекс.

Отпад, а нарочито амерички, тако је у улози великог покретача глобалне економије – на добробит свих.