Supersila smeća

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Dva puta nedeljno, moje komšije na trotoar ispred svojih kuća izguraju po dve plave plastične kante na točkovima, pune, da bi ih uveče, kad se vrate s posla, u garažu vratili prazne.

U jednoj je kućno smeće (u plastičnim kesama), u drugoj kućni otpad za reciklažu: pročitane novine i kartonska ambalaža onoga što je kupljeno u samoposluzi ili robnoj kući, plastika i staklo, konzerve…

U zgradi u kojoj stanujem je, na svakom spratu, pored lifta, „garbidž rum”, soba za smeće, u kojoj je otvor kroz koji se, opet u čvrsto vezanim kesama, baca đubre za deponiju, a u dva plastična bureta se stavlja ono što može da bude prerađeno ili modernim jezikom rečeno reciklirano. „Garbidž rum” je čist kao i svaka druga prostorija u zgradurini sa 600 stanova, bez neprijatnih mirisa koji bi se mogli očekivati s obzirom na njenu namenu.

U Vašingtonu i okolini na ulicama nema kontejnera za smeće, ono se, dok ga ne preuzme nadležna komunalna služba (ovde se ona zove „menadžment otpada”), čuva po kućama i u zgradama. Nije dakle vidljivo, službe su efikasne, pa se tako stiče utisak da nije problem ono što u stvari jeste: da je Amerika najveći proizvođač smeća na planeti.

O tome se ovde pišu i knjige. Najnovija, pod naslovom „Garbilogija” (u prevodu: „Smećologija”), objavljena je u aprilu. Autor je novinar (ovenčan Pulicerovom nagradom) i publicista (napisao je pet knjiga) Edvard Hjum, a ono što je najveće iznenađenje u njoj jeste koliko je ova naizgled banalna tema izuzetno važna – i podjednako zanimljiva.

Po Hjumovim podacima, ovde se proizvodi 3,22 kilograma smeća po „glavi”, svakoga dana. Svaki Amerikanac za života dakle iza sebe u proseku ostavi 105 tona svakovrsnog otpada, za koji bi, kad bi se kao i njegov proizvođač kad ode sa ovog sveta pokopavao, bilo potrebno 1.100 grobova.

Prosečan Amerikanac u proizvodnji smeća uveliko nadmašuje stanovnika zapadnih zemalja sa sličnim standardom, Nemačke ili Danske, na primer. To znači da količina kućnog otpada nije sama po sebi mera prosperiteta, ali, kad se malo bolje pogleda, jeste slika strukture nacionalne ekonomije.

U Americi potrošnja čini 70 odsto bruto nacionalnog proizvoda, dakle ukupnih ekonomskih aktivnosti na godišnjem nivou, pa je zato što češće provlačenje kreditnih kartica na kasama prodavaca svakojake robe, ovde i neka vrsta patriotske obaveze. Što se više kupuje, to se bolje podmazuje najveća ekonomska mašina sveta – na opšte dobro.

Sve što se kupi u kuću se unosi sa ambalažom, počev od kesa u koje se ubaci čim se plati račun, pa do pakovanja samog proizvoda. Sve to istog momenta postaje smeće, a posle izvesnog vremena (nekoliko meseci ili godina), i ono što je u toj ambalaži zastareva, postaje otpad, odnosno smeće, jer vas zaglušujuća buka TV reklama ubedi da treba da kupite ono novije.

Zbog toga je svaki šesti kamion na ovdašnjim putevima – đubretarski. Kad se kućnom smeću doda i industrijski otpad, onda količina đubreta po glavi Amerikanca narasta na 2.700 tona godišnje, a globalna statistika veli da sa pet odsto svetskog stanovništva Amerika proizvodi 25 odsto svetskog otpada.

Drugim rečima, pored svega ostalog, Amerika je i supersila smeća.

Pomenuti kamioni službi za „menadžment smeća” (u kojima u velikoj meri učestvuje i privatni sektor), sve to uglavnom razvoze na 1.900 deponija koliko ih je danas aktivno. Amerika nema inače problema sa zemljištem za ove svrhe, zbog kontinentalnih dimenzija prostora koji zauzima, omeđenog sa dva planetarna okeana.

Dve američke deponije su svojevrsna svetska čuda. Ona grada Njujorka, koja je posle pola veka nedavno zatvorena, navodno je jedan od samo dva objekta civilizacije koji astronauti mogu da vide golim okom (drugi je Veliki kineski zid), što je verovatno jedna od „urbanih legendi”, ali svejedno, govori o njenim dimenzijama.

Glavna deponija Los Anđelesa, koja se puni već 60 godina, još je aktivna i već je dostigla visinu od 150 metara. Kažu da je količina metana koji se tamo stvara dovoljna da opslužuje centralu koja bi obezbeđivala struju za grad od 70.000 stanovnika!

Uprkos sistematskom sortiranju smeća, ovde se reciklira samo 25 odsto, daleko od tog učinka u najvećoj evropskoj ekonomiji, Nemačkoj, gde je ta mera 66 odsto.

Najzanimljiviji podatak iz „Garbilogije” jeste – gde završavaju najveće količine ponovo upotrebljivog otpada, za koji kod nas postoji i sasvim precizno ime: „sekundarne sirovine”.

To je ujedno i odgovor na pitanje u nekom hipotetičkom kvizu na kojem bi verovatno pali svi učesnici: šta je, po volumenu, najveći izvoz SAD u Kinu – otpad!

Pojedinačno najveći pojedinačni američki izvoznik u Kinu, mereno brojem kontejnera, jeste bračni par jedne kineske imigrantkinje koja se ovde doselila 1989, da bi kog kuće izbegla progon zbog učešća u studentskim demonstracijama na trgu Tjenanmen, i diplomiranog dentiste sa Tajvana.

Biznis su počeli sakupljajući sa deponija Los Anđelesa stari papir i prevozeći ga u jednom rasklimatanom kombiju. Danas su najveći dileri otpadnim papirom na svetu, a njihova kompanija vredi četiri milijarde dolara.

Stari papir, plastična ambalaža, staro gvožđe, elektronski otpad – sve to je najveća i najbrže rastuća stavka američkog eksporta u Kinu, koji se godišnje transportuje u 300.000 kontejnera. Između 2000. i 2008. ovaj segment je porastao za 916 odsto.

Kinezi otpad ovde kupuju veoma jeftino, da bi ga u svojim fabrikama preradili u novu ambalažu i nove proizvode koje onda prodaju Americi, naravno, uz veliki profit. I tako sve ukrug: posle nekoliko godina i nova roba se kao otpad vraća u kineski industrijski kompleks.

Otpad, a naročito američki, tako je u ulozi velikog pokretača globalne ekonomije – na dobrobit svih.