Вратио милионе заборавнима

Ћићевац. – Не догађа се често да неко пронађе торбицу са 14.000 евра и да је потом врати расејаном власнику. Управо то се пре неколико дана догодило Мићуну Мирковићу, конобару у снек-бару АМСС у Појатама, поред ауто-пута Ниш – Београд.

– Код нас доручковали бугарски држављани, четири мушкарца и једна жена. Платили су, сели у "ауди" и отишли. Када сам распремао сто видео сам да су заборавили торбицу. Узео сам је и отворио да бих по документима установио да ли је њихова, или је неко пре њих заборавио. Торбица је била пуна пара. Тачно 14.000 евра и једна платна картица. Пријавио сам је шефу ресторана и полицијској станици у Ћићевцу. После једног сата гости су се вратили. Мислим да се власник звао Јосип Андонов. Дао сам му торбицу с новцем, а он је захвалио и оставио ми част од десет евра. Узео сам част и захвалио и ја њему – прича Мићун.

– Није се баш прославио наградом налазачу – добацује гост са суседног стола.

Мићун одговара да је у његовој конобарској каријери по мотелима поред ауто-пута било путника који су заборављали и веће своте новца, али су били и много издашнији у награђивању налазача. Шкртост бугарских гостију "надокнадио" је Мићуну власник снек-бара АМСС Стојан Ђорђевић: наредног месеца уместо једне добиће две плате.

– Памтим ја и двоје гостију из Холандије. Овде су ручали и заборавили 35.000 гулдена. Вратили су се, али сам по изразу Холанђанина видео да мисли да нема наде. Његова супруга била је Гркиња. Имала је неки сјај у очима и љубопитљив поглед који је од мене очекивао добру вест. Насмејао сам се и вратио им торбицу. Гркиња је била пресрећна, а Холанђанин хладан, али веома дарежљив. Поклонио ми је 8.500 гулдена – сећа се Мићун.

– Догодило се и да у ресторану "Тито" у Параћину једна директорка из Крушевца заборави пуну врећу новца 1989. године. Вратила се брзо, покупила врећу и у знак захвалности објаснила да је то плата за раднике њеног предузећа – каже Мићун.

Човек који је навикао да добро уочава заборављене ствари имао је прилику да у башти мотела пронађе и врећу пуну долара, коју су ту заборавила двојица Кувајћана. Мићун им је вратио добро расположење, а каже и да су га частили, не баш по праву налазача, али му је пријала њихова дубока захвалност.

Шеф у ресторану АМСС Зоран Живковић каже да је у Мићуновом животу, на почетку конобарске каријере, било и тешких тренутака.

– Да, један догађај из 1977. је можда пресудно утицао на мене. Четворица Македонаца ручала су у мотелу, а после неколико сати се вратили и тражили торбицу са четири милиона динара и пасош. Ништа од тога нисам видео, а тадашњи шеф почео да ме притиска. Одвели су ме у ћићевачку милицијску станицу, обрађивали, тукли цело поподне. Командир је увече изненада упао и рекао да сам слободан. Нисам хтео да идем док ми не објасне о чему се ради. Рекли су да је Македончев пасош пронађен у јарку поред пута, у близини Славонског Брода – сећа се Мићун.

Конобару који налази и пријављује новац тај непријатан догађај урезао се у памћење за сва времена. Али и после тога је много пута враћао осмех на лица расејаних и заборавних гостију. Догађало се то и у мотелима Србије и у хотелу "Рубин" у Жалецу, некада побратимском граду с Крушевцем, где је радио. И никада није пао у искушење да присвоји пронађен новац, или да тражи законску награду, иако његова четворочлана породица живи врло скромно. Поштени налазач је узалуд више од једне деценије тражио посао за своју супругу. Од тога је дигао руке када су му два сина завршила средњу школу и пријавила се одељењу Националне службе запошљавања у Ћићевцу. Сада, као у шали, каже да добар глас о њему може бити добра препорука његовим синовима за добијање посла.