Вајар Владан Мартиновић клеше у Асуану

Танјуг специјално за "Политику"
Српски вајар Владан Мартиновић ових дана клеше свој "траг у граниту" заједно са 14 колега из целога света у оквиру 12. интернационалног симпозијума скулптуре који се од 25. јануара до 15. марта одржава на тлу Музеја Нубије у Асуану (Египат). На основу преписке са уметником, Танјуг је сазнао да је до Египта стигао на позив њиховог Министарства културе које је покровитељ ове вајарске колоније, покренуте да настави традицију древних уметника који су из нубијског гранита клесали скулптуре фараона, богова и украшавали храмове и гробнице.

Према речима Мартиновића, прошле године је учествовао на вајарском симпозијуму Нике код Атине где је имао прилику да ради са колегама из Египта, посебно са Адамом Хенеином који је идејни покретач формирања музеја скулптура на отвореном у оквиру Музеја Нубије. За протеклих 12 година кроз симпозијум је прошло 97 вајара из целога света и велик број их је из Египта. Мартиновић прича да им је током боравка у Каиру предочено да су египатски уметници свесни да је изгубљен континуитет са фараонским временима у домену скулптуре и обраде камена, и да зато желе да оснаже свој скулпторски потенцијал. Уз госте из иностранства, у атељеима под отвореним небом раде и египатски студенти тако да је то један облик очигледне наставе али и драгоцена прилика за египатске скулпторе да се упознају са радом колега из Италије, Швајцарске, Србије, Јапана, Грчке...

Мартиновић (1954) је познато име у српској савременој уметности и протекле две деценије био је "заштитни знак" аранђеловачке уметничке смотре "Мермер и звуци". Задивио је београдску публику спектакуларним самосталним изложбама у Галерији КЦБ и УЛУС-а, где је показао да је један од великих мајстора клесања у камену што је међу српским вајарима данас права реткост. Зато је потпуно разумљиво да су колеге из Египта препознале баш те његове квалитете да удахне душу камену и модерним језиком испева химну лепоти која може да траје миленијумима, попут оних моћних скулптура Рамзеса Другог крај асуанског вештачког језера.

Мартиновић је у свом писму вешто дочарао свакодневицу уметничке колоније где су услови за рад остварење сна сваког уметника. Поред блокова гранита разних боја, кога има у неограниченим количинама, на располагању је читава армија помагача (што помало личи на време фараона), од бушача са великим пнеуматским бушилицама преко клесара, ковача, дизаличара, до "специјалаца" за превртање блокова, а све их опслужују "асистенти" задужени да мајсторе служе чајем, додају тражене алатке и труде се да буду од користи. За елиту, вајаре, обезбеђени су ливрејисани келнери из хотела који служе све врсте освежавајућих напитака, осим алкохола којег нема ни у траговима. Мартиновића је импресионирала спремност клесара да ручно обрађују камен као у доба фараона, али нико не спречава уметнике да се послуже савременим алаткама и дијамантским "шајбнама".