Продијев ризични маневар

АНАЛИЗА ВЕСТИ
После прекјучерашње (не)очекиване оставке италијанског премијера Романа Продија, председник Републике Ђорђо Наполитано отпочео је, како се у датом тренутку предвиђало, вишедневне консултације са представницима парламентарних странака о решењима која би омогућила излазак из кризе.

Одговор на питање, да ли ће бити расписани нови, превремени избори, или ће, ипак, доћи до реконструкције владе широке коалиције левице и центра, могао би да зависи од спремности досадашњег премијера да повуче оставку и стане на чело нове владе. Да таква спремност Продију није страна, потврђује крилатица која је у предвечерје после његове оставке осмишљена у римској централи грађанске левице: "И после Продија – Проди".

Оптимизам Продијевих следбеника подстакле су и изјаве већине лидера до сада владајућег коалиционог блока. Један од најутицајнијих политичара у коалицији Дарио Франческини понудио је Продију апсолутну подршку за случај да се одлучи да поново преузме одговорност премијера. А портпарол шаролике коалиције, и шеф парламентарне фракције, Марина Серени потврдила је да унутар блока преовладава воља да се страначком савезу под симболом маслинове гранчице, "колико уједињеном, толико и разједињеном", пружи још једна шанса.

Шамар комунистима

Продијева мимика, загонетни смешак на лицу после напуштања председничке палате, где је шефу државе понудио оставку, такође је подстакла спекулације о његовим даљим намерама: "Није ли премијер намеравао да оставком поврати (изгубљени) ауторитет, стекне нова, шира овлашћења", нагађа се у страначким кулоарима Рима.

Упућени аналитичари истичу да је Проди у протеклих девет проведених месеци на челу владе више времена провео у надмудривању и надгласавању коалиционих партнера, него што је био посвећен решавању државних проблема.

Као посебно проблематичан описан је однос социјалисте Продија и представника две (пост)комунистичке странке у коалицији. Њихови захтеви, пре свега у домену будућих војностратешких и спољнополитичких одлука, довели су Продија у незавидан положај – да прихвати радикализацију актуелне политике која би се косила са принципима чланства Италије у ЕУ и у НАТО, или да се одрекне подршке извесног броја посланика, и изгуби већину у парламенту и у сенату. Реакције на Продијеву оставку упућују, у међувремену, на све извеснију могућност његовог повратка на чело владе. "Пре свега на истуреном, левом крилу коалиције завладала је паника", тврде, безмало углас, коментатори свих водећих италијанских медија: "У случају да Проди не пристане да оформи нову владу, преостала би само једна реална опција – расписивање нових избора, што би ишло наруку опозицији деснице коју предводи Силвио Берлускони."

У прилог предвиђањима штампе о могућности повратка деснице на власт иду сва актуелна испитивања јавног мнења. Емпиричари тврде, без обзира на политичку опредељеност, да је Берлускони у овом тренутку апсолутни лидер популарности, и далеко надмашује рејтинг Романа Продија.

Помоћ демохришћана

Један од предуслова Романа Продија, да поново преузме политичку одговорност, повезан је за, како се у Риму сликовито појашњава, "слање Фауста Бертинотија у пустињу". Бертиноти, лидер странке Комунистичке обнове (ПРЦ), наводно је већ дао своју сагласност за будући компромис решења два проблема, који су послужили као повод Продијевој оставци – одлагање одлуке о повлачењу 1.900 италијанских војника  из Авганистана и модификација споразума са војском САД о ширењу њихове војне базе у Виченци.

Подозривији италијански коментатори, наравно, нису изоставили ни, чини се, битнију чињеницу: "Проди није тек тако повукао рискантни потез, да би се потом измирио са до сада непоузданим коалиционим партнерима... Основна намера његовог тактичког маневра била је да изнуди пристанак меродавних партнера у коалицији и да у савез позове и демохришћанску странку УДЦ, донедавно одану Берлусконију... На тај начин, Проди не само да би обезбедио убедљивију већину у оба дома, у парламенту и у сенату, већ би, истовремено, знатно ослабио коалициони савез свог љутог, десничарског ривала."