Србија – црна тачка

Током прошле године на друмовима Србије погинуло је 740, а повређене су 19.254 особе. Ове године у периоду од 1. јануара до 30. јуна догодило се 17.000 саобраћајних незгода, у којима је погинуло 250, а повређено 7.600 особа. Статистика ипак показује благо смањење броја настрадалих, али све звони на узбуну јер је у прва два дана јула у несрећама погинуло четрнаесторо људи. Узрок ових саобраћајних незгода јесупревелика брзина, недовољна пажња и алкохол. У летњем периоду додатни фактор настанка саобраћајних незгода који не треба занемарити јесу велике врућине.

Доношењем новог Закона о безбедности саобраћаја крајем 2009. године, прописи су постали строжи, број жртава се смањује – али је и даље веома забрињавајући.

Јер тај број је већи него у неким суседним земљама и државама чланицама ЕУ. У Финској, на пример, која има сличан број возача као и Србија, али и пет пута већу путну мрежу, годишње гине десет пута мање људи. Зато су наши бројеви превелики и алармантни, посебно ако се узме у обзир чињеница да је више од 90 одсто несрећа код нас могло бити спречено. Узрок несрећа у Финској јесу одрони на путу, пуцање гуме, изненадна излетања животиња и слично а код нас, рекосмо, најчешћи је „људски фактор“, необуздана вожња, бахатост, незнање ...

Код нас годишње гине на друмовима један становник од десет хиљада. У Финској настрада један на сто хиљада. Број повређених, у Србији, гледано из угла лечења, изгубљених радних сати и осталих околности, кошта заједницу око две милијарде евра.

Очигледно је да ниједан закон не може да утиче на свест наших возача, али и да полицајци кажњавају прекршаје а не реагују и не кажњавају оне који свесно срљају у несрећу.

Док на неким саобраћајницама све врви од патрола, на другима их нема ни за лек. Савесни возачи и пешаци сваки дан гледају смрти у очи на путевима по којима безобзирни јуре и по 200 на сат.

Па, шта да се уради? Неопходно је да се подиже свест свих учесника у саобраћају, да то буде највиша државна одлука!

Држава би коначно требало да уради нешто за едукацију возача, али и пешака, како би наметнула културу понашања у саобраћају. Од медија и билборда, на којима би као опомена стајале слике стравичних несрећа и натписи: „Не брже од живота!”. То би у сваком случају много мање коштало него стотине људских живота. Није све само у доношењу закона, аката, прописа. Поента је у њиховој примени, али очигледно да у Србији неко неће или не може да то и спроведе у дело.

Чињеница је и да су нам путеви лоши, да имамо превише црних тачака, које очигледно нису довољан подсетник на немиле догађаје. И да култура у саобраћају, за коју многи нису ни чули, може да нас спаси јавашлука и непримерено много трагедија.

И још један податак за крај. Зашто је неморално и неуобичајено у Србији да оном ко је пијан – родбина, укућани и другови не дозволе да седне за волан!  Пијан за воланом је већ једном ногом у гробу!