Севдалинке гвозденог наредника

Лако је спортистима и онима који уживају у спорту, њима не треба много објашњавати. А шта учинити се незналицама у тој области, чијем кругу и ја припадам, када се изненаде иницијативом обелодањеном уз велика звона да се Београдској арени да име професора Александра Николића, човека који нам је, опет кажу упућени, као тренер кошаркашке репрезентације оне велике Југославије донео 101 радост и 39 тужних дана. Идућег месеца, тачније 12. марта, навршиће се и седам година од његове смрти. Имао је 76 година. Сахрањен је у Алеји великана. Ни слутио нисам да ћу, распитујући се ту и тамо о Профи, стићи до спортског горостаса због којег, да бих га видео у мојој уобразиљи, морам да држим шаку изнад очију, док стојим у његовом подножју.

И још нешто сам открио: била су у то време, пре неколико деценија, четири врхунска кошаркашка стручњака, четири мускетара: Бора Станковић, Небојша Поповић, Александар Николић и Радомир Шапер. Сви за једнога, један за све. Кажеш некоме од њих да је баш он најзаслужнији за успехе наше кошарке, а тај брзо одговори: "А, неее, на погрешном сте путу. Онај други је најбољи, он је наш учитељ, а ми смо његови ученици". Одеш код тог најбољег, а и он каже да сте опет на погрешном путу, најбољи је онај трећи. И тако у круг. Па, ко је онда ту Д` Артањан? И тако, миц по миц, професор Александар Николић је на крају изронио као "патријарх југословенске мушке кошарке", како га назваше у енциклопедији овог спорта за период 1946 – 2000. Пре тога, другог октобра 1998. године у Спрингфилду, у америчкој држави Масачусетс, у граду где је измишљена кошарка, добио је још за живота спомен-плочу, бакрорез, у "Кући славних". То признање је седам година раније одато и Бори Станковићу.

Тако је потврђено мишљење Небојше Поповића да је "Аца најбољи европски кошаркашки стручњак свих времена... Он је пример човека који је све постигао радом и то у тешким условима".

Нажалост, три мускетара су напустила овај свет. Остао је, на нашу радост и још у добром здрављу, осамдесетдвогодишњи Бора Станковић, легендарни генерални секретар Фибе, да нам сведочи о тој генерацији изузетних ентузијаста и родоначелника југословенске и српске кошарке.

– Ацу памтим још из времена рата, када смо на Ташмајдану, тамо где је данас отворени базен, играли тенис. Краће време и кошарку, док се нисмо преселили на Мали Калемегдан. Пред крај рата је то ређе било, али смо дружење наставили касније у "Звезди", па у "Железничару". Заједно смо средином шездесетих отишли и у Италију, да радимо као кошаркашки тренери. Све до одласка у Италију дружили смо се и приватно – сећа се Станковић тих далеких година.

Николић потиче из имућне трговачке породице из Брчког. Бора не може да заборави пакете са храном које је Аца добијао од родитеља. То је био повод да се направи славље у малом стану у Косовској улици, када се друштво окупљало.

– То су биле праве свечаности. Аца је са још неком породицом делио стан. Уз добру храну, добро се и пило. Аца је умео лепо и да пева, поготово босанске севдалинке. Међу нама није имао премца у томе. Као и ми остали, и он се средином педесетих оженио. Ушао је у брак са Ксенијом, његовом великом љубави из Брчког – каже Станковић за некадашњег тренера "Ињиса" из Варезеа код Милана, кога су италијански новинари називали "гвоздени наредник" због дисциплине коју је наш тренер уводио у тим. 

– Тачно је то да је Аца у раду ишао до најситнијих детаља, тежећи перфекцији. Ипак, умео је и да се опусти. Пио је ракију и добра вина. Волео је да игра и карте, поготову преферанс. У тој игри друштво би му најчешће правио Раша Шапер – каже Бора Станковић.

Какав је то човек био, тај несуђени лекар Александар Николић, асистент на некадашњем ДИФ-у и касније професор Факултета за физичко васпитање. Прво, није се стидео да призна, иако није реч о обијању киоска или самопослуге "Јабуке", да су крали бандере са улице и носили на Мали Калемегдан да би тамо осветлили кошаркашки терен. Говорио је да су то нечасне радње. Одаш му признање за стварање врхунских стручњака и играча у кошарци, а он одбија заслуге говорећи да је његово било само да помогне некоме, ко је имао све услове за успех, да изађе на прави пут.

Баталио је кошарку као играч када је 1949. године на утакмици "Звезде" са тимом ДИФ-а, где је иначе био предавач, направио фаул над једним играчем студентом, који је потом узео лопту и њом гађао у главу свог наставника. После је краће време играо у "Железнику", али је убрзо прешао у тренере преузевши БСК.

Сви мисле да је лако признати некоме да је бољи, али није тако. Аца Николић је био један од ретких селектора југословенске репрезентације који је говорио да је био и у таквој ситуацији да тренира играче, своје другове, који су боље играли кошарку од њега. Многим играчима је персирао, никад није псовао. Говорили су му да га се плаше, а он би им се смејао. Како могу да се плаше тако ситног човека у поређењу са њима, дивовима?

Био је свестан да је због те своје гвоздене дисциплине тежак за сарадњу, играчи му се нису поверавали. Али зато кад дође Бора Станковић међу њих – милина, сви певају. Јесте, говорио би Аца, Бора буде са њима пет-шест дана, а ја и по шест месеци у години, па ти види.

Који би то човек урадио, сем Аца Николић. Позову га 1976. да преузме југословенску репрезентацију. Освоји с њом годину дана касније првенство Европе. Још тада је најавио оставку. Рекли су му остани до Маниле, па после ради шта хоћеш. У реду. Оде у Манилу 1978. године и тада освојимо прво место на светском првенству. Али, он не одустаје од оставке. Сви пене од радости, успех нам ударио у главу, а Аца Николић на 40 страна исписује све проблеме у југословенској кошарци.

После Маниле сасвим се посветио професури на Факултету за физичко васпитање, где је 1981. године и пензионисан.

Радио сам три године у Русији. Вратио сам се у Београд, чим сам добио писмо од кћерке која ми је написала: "Дођи, тата, да почнемо нормално да живимо". Овог дечјег вапаја сетио сам се, када сам прочитао у НИН-у из 1998. године, да су и Александра Николића кћерке молиле: "Буди само седам дана с нама".