Сви путеви воде ка Светом Николи

Улазимо у Базилику Светог Николе у време службе и затичемо пуно света. Силазимо у крипту у којој се, поред гроба свеца, налази капела за православно богослужење и ту је мир. Има тек неколико особа. Али одмах је јасно. Бари је место могућег помирења цркава.

Корак ка уједињењу учинио је папа Урбан Други још 1089. године, када је, пошто је био полагач посмртних остатака Светог Николе у новоизграђену крипту, сазвао у Барију концилијум са покушајем да уједини православну и католичку цркву после раскола који се догодио 1054. Ни данас се није одустало од те намере.

Зато сви путеви у овом граду воде ка Светом Николи још од 1087. године када су пренесене његове кости из Мире, у Ликији. Базилика Светог Николе, здање раскошне унутрашњости, доминира Старим градом у Барију, привлачећи већ столећима велики број ходочасника. И данас ту долазе сви хришћани да се помоле на гробу свеца који представља симбол неподељене цркве.

Тајна српске иконе

Уколико прихватимо да је једно од највећих чуда у овоземаљском животу – чинити добро, тада би Свети Никола, кажу они који су проучавали његов живот, био чудотворац чак и да није постао светац. Сва његова чуда значајна су по томе што истичу дубоко хумани карактер свеца и његову љубав према деци. Због овог другог га у неким земљама поистовећују и са новијом традицијом Божић Бате или Деда Мраза (Sanctus Nicolaus или у сажетом облику Santa Claus насталом кроз несавршен изговор деце, а попримивши и међуформу Santy Nicholaus).

Дарежљивост српских царева према Базилици Светог Николе у Барију, због њихове велике посвећености култу овог свеца, једна је од неизбежних прича коју ће вам овде до танчина испричати Драган Мраовић, лектор Катедре за српски језик на универзитету у Барију, који је на неки начин и сам учествовао у откривању тајне једне од дарованих икона. Он ће и потврдити да о тим даровима не би било ни трага да нема инвентарских пописа и записа Антонија Беатила. Сачувана српска документа не помињу, наиме, ниједан од многих дарова српских владара који су набројани у инвентару који постоји у базилици у Барију.

Два велика сребрна канделабра, једна велика сребрна кула са звоницима, платно од позлаћене тканине, позлаћена сребрна кула, митра од сребра и злата са ликом Светог Јована, свештеничка одора од злата и сребра, литургијска ешарпа, сребрне лампе – неки су од дарова из Србије који се помињу у списима Антонија Беатила. Краљ Милутин поклонио је 1319. године Базилици Светог Николе сребрни олтар у оквиру сребрне капеле са великом сребрном иконом, канделабрима, лампама и другим предметима, направљен од 600 килограма сребра из Новог Брда.

Пошто трезор баријског храма није увек био недодирљив кроз историју, то је изменило и судбину српских дарова и податке о њима. Неки су нестали приликом пљачке коју је извршио Феранте Арагонски, а неки, као Милутинов олтар, проглашени старомодним половином 17. века када је Бари био под утицајем барока. Нови олтар је ипак изливен од сребра Милутиновог олтара, али напуљски уметници, који су га правили, нису одржали наративну структуру Милутиновог олтара мада су оставили тајанствени натпис на плочици, насупрот вратанцима, и на њој урезали слова која ни до данас нико није дешифровао.

Стога, једино оно чему данас посетилац у Базилици Светог Николе може да се диви а да је верно оригиналу (када је реч о даровима српских царева), јесте велика дрвена икона обложена сребром коју је, како овде сазнајемо, народ у Барију од давнина обожавао. На прелепој икони, високој седам  и широкој више од четири педља, насликана је велика фигура Светог Николе, у горњем делу су Христ и Богородица, а у дну српски краљ и краљица, дародавци иконе.

Све до марта 2005. године, међутим, није било сигурно да ли је реч о краљу Милутину и краљици Јелени или о Стефану Дечанском и Марији Палеолог. Мада је највише стручњака сматрало да је икону поклонио Стефан Дечански, и то око 1327. године у знак захвалности свецу што му је повратио вид, дуго је владало мишљење, посебно захваљујући Беатилу, да је икона поклон краља Милутина. Било је и претпоставки да је икону даровао Милутин а сребром је опточио Срефан Дечански.

Необична прича

Тајна дародавца је, према причи Драгана Мраовића, решена на необичан начин марта 2005. године када је у Барију организована изложба "Угрожена европска баштина – мартовски погром 2004" на којој су изложена фотосведочанства о стању српских девастираних манастира и цркава на Косову и Метохији. Делегацију Владе Републике Србије, чији је и сам био члан, Мраовић је одвео у Базилику Светог Николе и упознао их са доминиканским монахом, оцем Ђерардом Ћофаријем, директором Института за изучавање Светог Николе, који је отворио и ризницу да би гостима показао повељу цара Душана. Том приликом је Ћофарију, који је и писац бројних књига, уручено издање "Прва хрисовуља манастира Дечани" аутора Милице Грковић у којој је он препознао, на осмој страници, ктиторски портрет краља Стефана Дечанског осликан у манастиру Дечани, идентичан са портретом дародавца у доњем левом углу иконе.

– Тако је Свети Никола учинио да баш Срби допринесу разјашњењу те вековне тајне и праведно наградио оца Ћофарија, неизмерно заслужног што се, не само у католичком свету, зна за огроман допринос српских владара базилици Светог Николе у Барију, да баш он реши вековну тајну велике иконе коју је, ето сада сигурно знамо, даровао Стефан Дечански – каже данас Мраовић.

Ето још једне веродостојне приче везане за име једног од најпознатијих и највољенијих светаца хришћанског света, о чијем животу постоји мало историјских чињеница. У његов лик сливене су две историјске личности – лик Николе из Мире, у Ликији, који је живео у 3. и 4. веку и лик епископа Николе из Пинара који је умро 564. године. Борба за победу социјалне правде је оно што је историјски тачно у вези са именом Светог Николе, а касније су легенде и популарност у народу допринеле да му се, да би се увећала његова слава, приписују и догађаји који се не односе на њега.

Религиозни култ Светог Николе је кроз векове прерастао и у култ лаичког заштиника, па је његова епископска одора све више добијала црвену боју и он се претворио у Деда Мраза, односно Божић Бату, чије санке, пуне поклона за децу, вуку ирваси.