Ведри геније

Неспорно најзначајније име енглеске средњовековне књижевности, Џефри Чосер, своје место међу класицима не заслужује само зато што је његов опус обиман и разнолик; он је први велики писац комичне имагинације у англофоној традицији. У Чосеровом хумору који се креће од ласцивности до инвентивности често се крије оштрица ироније и сатире, само понекад потреба да поучи али никад жеља да буде врховни ауторитет, и никад одлучност да наметне пожељну истину или  владајућу догму.

За разлику од Дантеа, увек спремног на жучне моралне коментаре, енглески песник критику упућену несавршеном свету нијансира, вољан да разуме ситне недоследности и мала огрешења својих јунака: пороке неће осудити а да их претходно крајње пластично не предочи. Амерички теоретичар Харолд Блум тврди да Чосер није толико политички скептичан према Дантеовом моралном суду колико је поетички незадовољан његовим стваралачким приступом. За разлику од, како Блум каже, Дантеових "замрзнутих" портрета мушкараца и жена, панорама Чосерових ликова из "Кентерберијских прича" приказује динамичне и виталне људе за које ходочашће на гроб Томаса Бекета симболизује духовни добитак, моралну обавезу али и могућност разоноде и авантуре.

Недовршена поема "Легенда о добрим женама" представља осветнице и заводнице попут Медеје и Клеопатре у неочекивано повољном светлу, док "Троил и Кресида" први пут у енглеској књижевности обрађује ретко рабљену митску причу о љубави, рату и издаји поверења.

Војник, дворанин и дипломата у служби три краља, Чосер је проницљив посматрач који бескрајно ужива у недоследностима и противречностима људске природе. Комични дух који га дели од Дантеа и Вергилија приближава га Бокачу, можда једином аутентичном узору. За разлику од јунака "Декамерона" који су млади, имућни и племенитог рода, Чосерова дружина у "Кентерберијским причама" је шаролика – срећемо монахе и куваре, витеза тек пристиглог из крсташког похода и млинара који закида на мери, љупку младу игуманију и ткаљу која се удавала пет пута. И црквене и световне личности поштују Бога, а склоне су свему што је људско: зађевицама и непринципијелним коалицијама, некритичком заносу и лукавом сплеткарењу.

Једина спона између људи различите сталешке припадности, темперамента и интереса јесте ходочашће као заједнички мотив: управо зато привидно несистематично дело постаје социјална панорама средњовековног друштва чији приказ почиње од врха друштвене и моралне хијерархије, да би завршио на њеном дну.

Исти комични дух који Чосера удаљава од Дантеа приближава га Шекспиру. Језичава Жена из Бата по којој се памте "Кентерберијске приче" читаоца замајава и очарава на сличан начин као Шекспиров хвалисави хедониста Фалстаф, док нихилизам Продавца опроштајница наговештава ренесансне зликовце и ниткове који ће лако и радо разарати поредак, традицију и вредност.