Указала се„божја честица”

Нова субатомска честица се указала, да ли јој се може приписати одомаћени придев – божја? После најнеизвесније и најтемељније потере икада у науци, јуче је из Европске организације за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) покрај Женеве, широм света одаслат глас да сићушни делић материје, 125 пута масивнији од протона, у многоме одговара дуго траженом Хигзовом бозону.

Сасвим је разумљиво да је међу физичарима на свим меридијанима завладало одушевљење које су неки већ прозвали – хигзстеријом. Ни Србију није мимоишао цунами усхићења, јер су наше две дружине, с неколико хиљада истраживача из десетина земаља, протеклих година учествовале у трагању за најнеухватљивијим бегунцем.

Према мерењима с детектора АТЛАС, једног од четири распоређена у подземном прстену, налик савршеном ђевреку, извесно је да новооткривена честица има масу од 126,5 милијарди (гига) електронволти, с вероватноћом од 99,999942 одсто, а то се исказује изразом „пет сигма”. Пређашњи подаци, позивајући се на општеприхваћену теорију „Стандардног модела”, која најверодостојније до сада описује космос, искључили су Хигзов бозон у распону од 110 до 121,5 и од 127 до 600 гигаелектронволти. Још 2000. године обзнањено је у ЦЕРН-у, да се не појављује ни на нижим енергијама.

Зашто научници дуже од четири деценије прогањају „божју честицу”?

Зато што су уверени да је то „недостајућа карика” у замишљеном устројству свеколиког космоса, извориште масе за све остале основне или елементарне честице од којих је све што нас окружује саздано. Боље рећи: Хигзово поље које она са својим посестримама твори.

Свеколики космички вакуум, наиме, прожима поље под чијим дејством све честице добијају масу мировања какву управо даје Хигзово поље. Из тога проистиче да маса није унутрашње својство самих честица, већ је то одлика која се рађа у међуделовању честице и околине. Свагда и свугде.

Али Хигзово поље не делује подједнако на све честице: за једне је као вода, зато лакше пролазе; за друге је као уље, стога се тромо пробијају; за треће, као што су фотони и можда наутрина, постаје невидљиво. Замисао да таква честица постоји потекла је из ума Питера Хигза, са Универзитета у Единбургу, а назива се још „скривена симетрија”.

До сада је било назнака да су наишли на траг, али ниједнаније с толиком увереношћу пригрљена као јучерашња објава. У ЦЕРН-у је изграђен најграндиознији акцелератор (LHC), у чијим су подземним ходницима, укопаним више од сто метама и дугачким готово 27 километара, смештене најсавршеније осматрачке справе за убрзавање и сударање протона. „Велики разбијач”, у слободном преводу, може се упоредити с џиновским микроскопом у којем се кроз четити детектора – наше електронске очи – гвири у састав субатомских честица, толико стиснутим да размаци међу њима међу не прелазе један фемтометар (билијардити део метра).

У случају да новонађена субатомска честица није Хигзов бозон, отвара се капија нове физике која наговештава будуће „градивне циглице”. До краја године очекује се двоструко више података у поређењу с прикупљеним.

----------------------------------------------

И Срби анализирали

„Већ неколико седмица у ЦЕРН-у влада право опсадно стање”, каже за „Политику” професор др Петар Аџић с Физичког факултета у Београду, руководилац српског истраживачког тима на ЦМС-у. „Оба експеримента на Великом хадронском сударачу (LHC) су, на основу података из 2011. и до јуна 2012. године, регистровала догађај на енергетској скали у близини 125 гигаелектронволти, где се према предвиђањима ’Стандардног модела’ очекује појава Хигзовог бозона. Врло јаке доказе да је регистрована нова честица пружају резултати с ЦМС-а. Познато је да Србија има два истраживачка тима укључена у оба експеримента: из Института за физику (ATLAS), ’Винче’ и с Физичког факултета (CMS). Поносан сам што су наша два члана, др Владимир Рековић и др Предраг Миленовић, директно учествовали у финалној анализи и тако значајно допринели резултату који би могао да обележи 21. век у физици.”