Градско земљиште и на поклон

Приватизација градског земљишта је неопходна јер се једино тако може постићи ефикасност његовог коришћења. Иначе, правни основ за приватизацију државног (градског) земљишта налази се у члану 87 Устава Србије, усвојеног 8. новембра прошле године. Ово, између осталог, у разговору за "Политику" каже Борис Беговић, један од тројице аутора студије "Приватизација државног земљишта" (друга два аутора су Драгор Хибер и Бошко Мијатовић). Аутори су из Центра за либерално-демократске студије и са Правног факултета у Београду. Студија је урађена за потребе Министарства привреде Владе Србије и завршена је у првом кварталу ове године.

Приватизација је услов за стварање тржишта градског земљишта које омогућује инвестициона улагања и привредни раст... Аутори студије, по речима Бориса Беговића, пошли су од чињенице да је градско земљиште хетероген ресурс. Због тога је идентификовано пет различитих метода приватизације. То су, како каже наш саговорник, реституција градског земљишта, затим поклањање градског земљишта, јавна продаја, јавна продаја градског земљишта постојећим корисницима, као и давање градског земљишта у временски ограничен закуп.

Реституција подразумева физички повраћај градског земљишта бившем власнику, односно његовом наследнику. Подразумева се да је то повраћај оне исте парцеле која је конфискована или национализована у периоду после Другог светског рата.

Следећи метод је, каже Борис Беговић, поклањање градског земљишта постојећим корисницима градског земљишта, физичким и правним лицима, која уживају трајно коришћење, а које су стекли у складу са законом.

Јавна продаја слободног градског земљишта обавља се аукцијом или тендером. Парцела се продаје ономе ко понуди највишу цену.

Продаја градског земљишта постојећим корисницима градског земљишта који су то право стекли на основу закона може се продати по симулираним тржишним ценама. Продају би вршила агенција по овлашћењу власника (државе).

Давање градског земљишта у временски ограничен закуп није метод приватизације у ужем смислу те речи, већ је помоћни метод и прелазно решење.

Уставом Србије је предвиђено да се приватизација државног (градског) земљишта може обавити на основу закона. Постоје, подсећа наш саговорник, два нацрта закона из ове области. То су Нацрт приватизације грађевинског земљишта, које је припремило Министарство привреде Владе Србије на основу студије "Приватизација државног земљишта". Други је Нацрт закона о денационализацији. Овај нацрт закона није био на јавној дискусији и има нејасноћа о његовом настанку. Постоје индиције да је Нацрт закона сачинило Министарство за економске односе са иностранством, које није надлежно за ову материју. Када је министар Милан Париводић постао координатор за Министарство финансија он је поменути нацрт закона "превео" у Министарства финансија. Пређашња Влада Србије је овај нацрт закона разматрала и прихватила га, али га није усвојила, вели Беговић. По његовим речима, постоје несагласности између Нацрта закона о денационализацији и Нацрта закона о приватизацији грађевинског земљишта, односно Студије о приватизацији државног земљишта. Наиме, Студија о приватизацији државног земљишта и Нацрт закона о грађевинском земљишту залажу се за примену тржишних принципа. Затим, примењује се начело по коме "земљиште носи исту судбину као и објекат који је на њему изграђен". То је познати принцип још из римског права, који носи назив Superficijes solo cedit.

У Нацрту закона о денационализацији, у члану 31 дато је, тврди Борис Беговић, слободно говорећи, лоше решење. Наиме, Нацрт закона у том члану прописује да власник објекта на земљишту плаћа закупнину власнику коме је враћено некадашње власништво над земљиштем. Држава прописује висину закупа. На овај начин два правна субјекта – власник објекта и власник земљишта не ступају у слободан и добровољни уговорни однос, већ се на основу закона спроводи присилан закуп. Ту, по речима Бориса Беговића, нема тржишних односа. То би економисти назвали билатерални монопол.

Предлагачи Нацрта закона о денационализацији схватили су, каже Беговић, слабости овог решења, па су већ у наредном (32) члану Нацрта закона предвидели да се после десет година закупа пословни односи између власника земљишта и власника објекта на земљишту реше уговорно, на тржишним принципима. Уколико се то не учини у року од три месеца, онда један од правних субјеката (или оба) подносе суду захтев да одреди закупнину. Рачуна се, каже Борис Беговић, да би таквих захтева било веома много и да би они "затрпали" судове. Могуће је да би број захтева достигао цифру и од једног милиона.

Десетогодишњи период присилног закупа земљишта практично представља мораторијум на увођење тржишних односа у једној значајној области. У ствари, то је, по речима Беговића, повратак на некадашње социјалистичко администрирање у привреди. Одговарајуће решење могла би да нађе нова Влада Србије и то изменом појединих чланова Нацрта закона о денационализацији.

Важно је рећи да се Нацртом закона о грађевинском земљишту предвиђа укидање накнаде за коришћење градског земљишта. Подразумева се, каже Борис Беговић, да ће се стопа пореза на имовину у одређеном износу повећати... Могуће је и укидање накнаде за уређење градског земљишта. Но, то је, како каже наш саговорник, контроверзан проблем. Прво ће се урадити студија о овом проблему, а тек онда донети одлука о евентуалном укидању ове накнаде.

Са стручњацима, каже на крају разговора Борис Беговић, аутори Студије о приватизацији државног земљишта нису имали проблема. Студију су "напали" представници некаквих "независних институција". Но, у тим нападима, тврди наш саговорник, није било ниједног ваљаног аргумента.
Стана Ристић

--------------------------------------------------------------------------

Пољопривредно земљиште делимично враћено

За разлику од других непокретности одузетих после Другог светског рата, пољопривредно земљиште је у претходној деценији већ делимично враћено. То је учињено према Закону о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршавања обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа који је усвојен 1991. и већ наредне године старим власницима и њиховим наследницима враћено је око 150.000 хектара. Иначе, у овом случају ради се само о пољопривредном земљишту одузетом 1953. године после установљења максимума од 10 хектара и због неизмирења обавезног откупа.

Према подацима Министарства пољопривреде, после Другог светског рата аграрном реформом и по укупно 38 законских основа одузето је око 750.000 хектара. Неки од старих власника, по правилу грађани других земаља попут војвођанских Немаца, обештећени су још у доба СФРЈ.

Према последњем Предлогу закона о денационализацији који је сачинило пређашње Министарство за економске односе са иностранством пољопривредно земљиште ће се враћати у натури или у случајевима где то није могуће стари власници би требало да буду обештећени државним обвезницама.

У Министарству пољопривреде кажу да, према подацима Дирекције за имовину, а на основу Закона о евидентирању физичка лица потражују готово 300.000 хектара. То не значи, међутим, да ће бити и толико земље за враћање јер неколико наследника потражује исту земљу.

У највећем броју случајева одузета земља је данас у државном поседу, лако ју је идентификовати, сем у случајевима комасације, мада и о томе постоје подаци. Ову земљу већином користе пољопривредна предузећа, било приватизована или не. Закуп државних њива који је у току ни у чему реституцију не омета јер се оне могу закупити само на три године. Реалан проблем у случају натуралне реституције може да настане само уколико се нека парцела која је предмет враћања налази у, на пример, средини већег комплекса. У Министарству пољопривреде кажу да њима није у интересу да се растурају велики комплекси, већ да се рационално користе.
Ј. Рабреновић