Жабља перспектива аналитичара

Предизборну грају сменила је послеизборна трговина. Агенције су тачно предсказале изборни скор, али избор мандатара скоро нико није предвидео. Да ли је трговина око поделе власти одиста непредвидива? Зашто су масовно оманули политички аналитичари, нови сталеж харизматски квалификованих пророка? Да ли их је завео виши коалициони потенцијал ДС-а од онога СНС-а? То је оно ко с ким неће. Или су домаћи аналитичари иначе заробљеници жабље перспективе, погледа одоздо? Каква је то перспектива?

Уска, површна и безалтернативна. Гледано из разних жабљих перспектива, важно је само која партија и коалиција узима власт јер од тога зависи подела плена и запошљавање партијског чланства.

Аналитичари домољуби тврде да за национални идентитет није уопште неважно да ли су победили патриоти или еврофили, регионалисти или централисти. Прагматични родољупци упозоравају да од власти коју изаберемо зависи наш европски идентитет. Све жабље перспективе су парцијалне зато што су центриране око партије или око идентитета. Из суженог видокруга не види се целина ни системска алтернатива. Зашто?

Чак и они који виде да је почела да се љуља идеолошка вера у тржиште и да више није необично ни питање да ли је ЕУ реална алтернатива држе да је то привремена криза? Не напуштају догму да је капитализам питома домаћа животиња и оквир истинске демократије. Не виде да се неман отела са ланца јер је милионе захватила незапосленост, беда и несигурност, како тврди дортмундски политиколог Т. Мајер. Не примећују да је неолиберализам још увек нормалност зато што су његову ненормалност поништили управо они који су раније живели од његове ненормалности. Слом левице је историјски потрес велике магнитуде и са много невидљивих последица.

Каква је утеха то што смо добили за мандатара левичара? Јадна. Из жабље перспективе не види се беспомоћност нејаког Ивице. Мала држава не може крчити пут правди. То могу само велики. А они нам уместо правде нуде људска права. А то није исто. Одсањали смо сан о праведном друштву и зато што је неједнакост замагљена на дигитални начин. Једнак приступ интернету и друштвеним мрежама јесте репресивна толеранција неолиберализма. Запослени и незапослени, богати и сиромашни, извол’те на блогове и реците све. Свеопшта дозвољеност скрива репресију.

Шта се још не види одоздо? Аналитичари понављају да су избори све мирнији и толерантнији. Заборављају да у кризи нема демократије. Док се седамдесетих година прошлог века у Немачкој држало да незапосленост виша од два одсто може угрозити демократију, данас је чак у Шведској незапосленост осам процената. Неолиберализам је створио нове неједнакости, несигурност и сиромаштво, који су у темељној супротности са демократским нормама о истим правима свих грађана. Има додуше и критике капитализма, али здесна. Истиче се угроженост нације, а поруке су расистичке. Шта друго ради Лепенова ћерка? Ко се то из будуће српске владе с њеним татом братимио? Свака етнизација социјалног почива на разликовању Ми од странаца. У Словенији су то некада били Босанци. А данас нам топлу солидарност пружају нација и вера. Да ли се 5. маја ове године у Сиску окупила католичка младеж, њих 25.000, зато што се уз попове увек може издржати више неједнакости? Ни то се одоздо не види.

Шта још превиђају безалтернативни аналитичари? Њих наравно не мучи питање зашто упркос кризи нема субјекта промене. Али би морали да размисле да ли им код политичких прогноза помаже или смета догма да је поштење капитала осигурано ако је плаћен порез на профит? Можда би им прогнозе биле поузданије да говор о експлоатацији не сврставају у морал прошлости? На срећу, нису сви безалтернативни. Ево два примера. Британски историчар Ерик Хобзбаум је 2009. у интервјуу хамбуршком недељнику „Штерн” оценио да смо у данашњем капитализму сви на „Титанику” који чека ледени брег. Критикујући радикалну моралну теологију тржишта и глобализације, додао је да у будућности не искључује оружани рат САД и Кине. „Крв ће потећи, много крви”, закључио је можда највећи живи историчар. Да ли ће се блатом и крвљу испрскана кола глобализованог капитализма преврнути? Ако се то и деси, то свакако неће бити на изборима. Избори су параван козметичких, а не системских промена. Тек када се параван стргне срушиће се и жабља перспектива. Која је друга? Она из које у „Политици“ Иван Ергић оштроумно и диференцирано тумачи однос капитала и моћи у спорту. Фудбалер држи лекцију интелектуалцима.