У веб-камеру те љубим

Карлове Вари – Необичан по теми, али и по филмском изразу, јер се комплетна радња дешава у једном кадру и у такозваном реалном времену, нови филм сценаристе и редитеља Мирослава Момчиловића „Смрт човека на Балкану”, пошто је тријумфовао на „Синема сити” фестивалу у Новом Саду и разгалио публику у Сопоту, добро је јуче насмејао и публику и критичаре на 47. Карловим Варима, на којем се такмичи у Програму „Форум независних”.

Причу о усамљеном интелектуалцу-композитору (Никола Којо), који већ у уводу филма извршава самоубиство пред веб-камером свог кућног рачунара, Момчиловић из минута у минут, минималистичким средствима, ослоњен на дијалоге и глумачке мајсторије одабране екипе, постепено претвара у забавну менталитетску трагикомедију, нудећи у ширем контексту и сатиричну слику нашег савременог друштва.

У овом интелигентно сроченом и интелигентно изведеном, малом и само на први поглед једноставном филму, Момчиловић окупља чудесну комшијску братију из једног типичног велеградског „зверињака”, солитера са много станова, како би их у „омеђеном” простору покојникове собе окупио да се потпуно „оголе” и пред самим собом и пред другима. И најважније – пред веб-камером чијег присуства нису свесни све до самог краја. Присуство камере је чудо. Пред њом се човек потпуно мења, чини се и бољим и лепшим и племенитијим него што јесте. И ту чињеницу Момчиловић користи како би од своје симпатичне, а ситним поквареностима, личним интересима и себичлуку склоне дружине, коначно направио пристојне људе, свесне тога са каквом се пристојношћу ваља носити у тренуцима трагедије.

Угодно је гледати са каквом се лакоћом редитељ Момчиловић носи са унапред себи задатом експерименталном формом филма. Пред статичном камером и само једним „рамом” њеног објектива, што подразумева и ограничени сценографски простор, дешава се узбудљива динамика догађаја базираних заправо на стереотипним, али изванредно функционалним дијалозима узврпољених актера, који један за другим испуњавају скучени простор. Одмах после пуцња у стан утрчава први комшија, по професији школски домар који очигледно и по комшилуку поправља све што му се нађе под руком. Његов лик тумачи изванредни босански глумац Емир Хаџихафизбеговић, који добар део филма маестрално носи на својим леђима, подаривши свом јунаку моћан и комплетан психолошки профил.

Њему се врло брзо придружује комшија – нервозни и ракијици склон згубидан, у врсном тумачењу Радослава Миленковића, затим и природна и у својој малој роли издашна Наташа Нинковић, па Анита Манчић, Бојан Жировић („лешинарски” погребник), па екипа „никад на време да стигне” Хитне помоћи – Милица Михајловић и Бојан Лазаров, као отупела докторка и њен „боли ме уво за све осим за кладионицу” медицински брат. И као врх, чланови „у саобраћајној гужви заглављене” полицијске патроле – Љубомир Бандовић и Бранислав Трифуновић. Сви они заједно дали су свој максимални допринос Момчиловићевом филму који се лепо гледа. Као да гледате себе или своје комшије у огледалу...

----------------------------------------------

Посвета чешким ауторима и филмовима

Момчиловић пред камерама фестивалских фоторепортера

„Како је реч о црној комедији која третира нашу стварност, нисам ни сумњао да ће филм имати добру комуникацију са домаћом публиком. Али, након приказивања филма на „Синема сити” фестивалу у Новом Саду, на којем је српске филмове награђивао искључиво инострани жири, осетио сам да филм веома добро комуницира и са људима који нису са нашег поднебља. Признајем, био сам пријатно изненађен реакцијом иностраних продуцената, критичара и дистрибутера. Слична ствар се десила сада и у Карловим Варима, публика је реаговала врло добро, смејала се на правим местима. Бићу искрен, томе сам се потајно надао, јер мој филм има у себи нешто чешко и на неки начин је посвета чешким ауторима и филмовима као и чешком хумору, каже сценариста и редитељ Мирослав Момчиловић, са којим су се yједно публици представили глумац Бојан Лазаров, као и извршни продуцент, али и композитор Предраг Шаровић.