СРЂАН КОРАЋ

Изборна победа коалиције демократски опредељених странака 2000. године проистекла је из снажног захтева грађана за коначан раскид са заоставштином тоталитарног поретка успостављеног после Другог светског рата, вешто преображеног у симулацију демократије током деведесетих година минулог столећа. Очекивања да ће бити остварен елементарни ниво друштвене правде, највећим делом су изневерена. Чини се да у поређењу са осталим друштвима у транзицији суштински раскид са социјалистичком традицијом у кључним тачкама није начињен. О томе сведочи нерешено питање повраћаја имовине одузете у складу са марксистичком доктрином о развлашћивању класе поседника. Супротно јавним обећањима, правно уређење процеса денационализације одлагано је у више наврата: одуговлачењем владе у изради предлога закона, прећутним одбијањем да се законски текстови других предлагача који су ушли у парламентарну процедуру уврсте у дневни ред и због распуштања парламента 2003. и 2006. године. Србија остаје "црна овца" у европској породици народа као једина посткомунистичка земља која није спровела процес денационализације.

Површно посматрано, денационализација представља покушај да се исправи неправда нанета одређеном броју грађана који су у циљу легитимације револуционарних мера проглашени "народним непријатељима" и сарадницима окупационих власти. У намери да се оспори друштвени значај денационализације и оправда њено одлагање, у јавном дискурсу су навођени аргументи да се ради о интересима маргиналног броја грађана, замршеној операцији и наводним високим јавним трошковима. Случајно или не, изостављена је морална дилема да ли је оправдано уживати имовину стечену туђим радом.

Пажљива анализа указује да је денационализација заправо показатељ напретка на путу (поновног) прихватања модерних вредности. Повраћај одузете имовине укида вишедеценијску идеолошки мотивисану праксу власти да ограничава право на имовину – право сваког физичког и правног лица да мирно ужива у својој покретној и непокретној имовини. Право на имовину темељно је људско право и због егзистенцијалног значаја једнако је праву на живот, лични интегритет и слободу, па се стога не може примењивати селективно. Спровођење денационализације био би поуздан доказ да су у Србији коначно успостављене правна сигурност и владавина закона, као и повољан амбијент за раст страних улагања, неопходних за подстицање привредног развоја и подизање животног стандарда. Денационализација би благотворно утицала и на развој демократске политичке културе, јер без приватне имовине нема ни грађанина као самосталног и одговорног учесника у јавним пословима – што је чињеница на коју су давно указали антички филозофи проучавајући поредак и живот тадашњих политичких заједница. Сужавање могућности за појаву корупције у јавном сектору једнако је важна последица денационализације, премда се о њој ретко говори. Несметано располагање подржављеном имовином предратне грађанске класе донело је привилегију револуционарној елити да ужива у својини првобитно одузетој за добробит свих. Злоупотреба широких дискреционих права ради стицања личне користи и даље је могућа у располагању подржављеним грађевинским и пољопривредним земљиштем, стамбеним објектима и пословним простором у власништву Републике, покрајина и локалне самоуправе. За политичку елиту прича о денационализацији је прича о стицању и одржању јавне моћи незаконитим обезбеђењем контроле над изворима економске моћи. "Унуци" револуције тешко се одричу револуционарних тековина и навика. Због тога за грађане денационализација мора да буде путоказ ка превредновању наслеђених вредности, односно менталном "скоку" из кошмарног света волунтаристичке правде у заједницу уређену законима и прожету моралом.