Јеремићеви милиони

„Случај Јеремић”, када је обелодањено да министар спољних послова наводно тражи седам милиона евра из државног буџета за своје председавање Генералном скупштином УН, изненада је букнуо прошле недеље – заслугом самих демократа. Док Драган Ђилас поручује да је срамотно да толике паре буду потрошене, Вук Јеремић у свему види обрачун и борбу за превласт и душу Демократске странке. У сваком случају, скандал који је кулминирао јавним препуцавањем Ђиласа и Јеремића тешко да ће донети корист и ДС-у и српском друштву, које се на неки начин нашло у улози таоца њихове неспособности да проблеме реше без изношења прљавог веша у јавност.

До сукоба по свему судећи не би ни дошло да демократе нису до сада пропуштале прилике да иза затворених врата виле у Крунској 69 разреше унутрашње противречности. Да су, макар прошлог петка, на седници Председништва странке донели своје одлуке – ма какве оне биле – цео случај не би завршио у медијима. Не би Јеремић био у позицији да у среду увече уверава на Првој телевизији како га Ђилас напада „због личне фрустрације и анимозитета”, а већ ујутру да фактички призна да је данима од јавности скривао податке о додељеном му буџету. И не би Ђилас морао да отвара своје фасцикле и тиме читаву ствар доводи до усијања.

Појавила се и верзија да се прича о председавању ГС УН дуго кувала у кабинетима Министарства спољних послова, с тим што, како се тврди, испочетка идеја уопште није била да то буде Јеремић. Висока позиција била је намењена садашњем амбасадору Србије у УН Феодору Старчевићу, искусном дипломати југословенске школе који је управо навршио седам деценија живота, пониклог у ковачници кадрова бившег шефа дипломатије СФРЈ Будимира Лончара, који је сада председник Савета за спољну политику и међународне односе Иве Јосиповића.

Место председавајућег ГС УН, ма како било престижно, ипак није претерано битно у систему светске политике. Наравно, није ни неважно ко ће да буде на тој позицији, о чему сведочи да лобирање за ову функцију започиње годинама унапред.

Тако Јеремићеви опоненти наводе да је Србија 2008. приступила групи од 26 источноевропских земаља које су већ знале да је Литванија још 2004. исказала жељу да председава ГС УН. Ипак, литвански дипломата и амбасадор у УН Далијус Чекуолис је на крају изгубио од српског министра са 14 гласова разлике.

Према овим тезама, Јеремић је скренуо „с курса” и упловио у комбинације с Русима који су му помогли да буде изабран. Отпадоше тако и Старчевић и Чекуолис, а из источноевропских престоница стигли су прекори због неизвршеног обећања, што може отежати позицију Србије на западном дипломатском фронту.

Иако је у Србији вероватно лакше наћи некога ко разликује Трећу и Пету Бетовенову симфонију, него онога ко зна да су Јеремићеви претходници на тој функцији били Македонци Лазар Мојсов и Срђан Керим, или ко би могао да наведе овлашћења председавајућег ГС УН – у најширој јавности створила се фама око будуће улоге актуелног шефа дипломатије.

Мада се с места председавајућег ГС УН утиче на дневни ред и дискусију „велике причаонице“, због чега Јеремићев ангажман може донекле позитивно да се одрази на спољнополитички положај Србије, јасно је да одлуке доносе најмоћније земље у Савету безбедности.

Функција председавајућег ГС УН, иако даје известан престиж и политичку тежину ономе ко је обавља, ипак је више протоколарна и сама по себи је недовољан залог даље политичке каријере. О томе сведочи и случај Срђана Керима, који је годину дана по престанку мандата у ГС УН на крају ипак одустао од трке за место председника Македоније.

Одлуку о кандидатури представника Србије за председавајућег ГС УН није донела Влада, која по Уставу утврђује и води политику земље, већ је то, како наводе у Министарству спољних послова, учињено после консултација с премијером Мирком Цветковићем и тадашњим председником Борисом Тадићем.

У МСП-у тврде да није било ни потребе да Влада о тако нечему одлучује, што може да зачуди ако се зна да је управо кабинет министара једногласно одобрио Јеремићу буџет од 2,9 милиона долара до краја ове године.

Тиме се потхрањују приче да све то више личи на некакву личну авантуру Јеремића и стиче се утисак да је он последњих месеци службена путовања у иностранство користио и додатно да лобира за своју кандидатуру – уз истовремено обављање посла за Србију, која убеђује партнере широм света да не признају независност наше јужне покрајине.

Наравно, Јеремићу не треба превидети заслуге у извршењу овог задатка, ако се има у виду да су многе велике и утицајне земље у свету прихватиле аргументацију Београда поводом Косова.

А онда је, с висина светске дипломатије, цела прича поново враћена у српску јавност управо тиме што је Јеремић тврдио да није добио новац из буџета. Чак и ако се прихвати став да је то формално тачно, остаје питање његовог захтева да му Влада одобри суму која се чини превеликом у ситуацији када се води битка за исплату плата и пензија.

И, уместо да Јеремић објасни шта је тачно посреди и тиме отклони све недоумице, он је напао градоначелника Београда, свог партијског шефа, да је та сума 60 пута мања од цене изградње моста на Ади. Поједини медији спекулишу да је тим потезом навукао гнев врха своје странке.

Опет, ко зна како би се све завршило с Јеремићевом кандидатуром да је подршку за њу затражио на Влади или на страначким органима ДС-а. Посебно ако се има у виду да се већ огласио Борко Стефановић, политички директор Јеремићевог министарства, са оценом да не види смисао оснивања посебне канцеларије за потребе председниковања ГС УН, у ситуацији када у МСП већ постоји Дирекција за УН у којој ради 20 људи.

Стефановић није пропустио да укаже да се на Председништву ДС-а о свему томе расправљало „у веома негативном контексту”. Али, у том случају поставља се питање – зашто се министри ДС-а, од којих су неки и потпредседници странке, нису на Влади побунили приликом изгласавања „Јеремићевих милиона”, већ су једногласно дигли руке и одобрили му буџет? Тако су ствари само учинили горим.