Алиса, најчудесније дете Оксфорда

Од нашег специјалног извештача

Оксфорд – Није баш идеалан дан за прославу  стопедесетог рођендана најчудесније девојчице Оксфорда, јер управо је због непрестаних киша и ветрова универзитетски град под упозорењем од поплава. Али ако су елитни академци овог места наследили бар мало сањарског смисла од математичара Луиса Керола и његове најбоље мале другарице Алисе, сво тмурно олово са неба може да се заборави и претвори у савршени златни дан детињства. Баш онакав какав је био пре тачно 150година када је веслајући Темзом  на пикнику са децом велечасног  Хенрија Џорџа Лидела (Хери, Алиса, Лорина, и Едит) Чарлс Доџсон (касније Луис Керол)  почео да прича маштарије о земљи чуда.

Доџсонове бајке,чију је инспирацију извлачио преко дружења са децом декана Крајст Черч колеџа , толико су се допале малој Алиси да га је она замолила да од свега тога направи „бар једну праву књигу”.

Иначе генијални математичар, који је стекавши звање фелоа, остао да живи и ради у Крајст Черч колеџу готово пола века, све до краја свог живота, Доџсон је са подједнаким жаром и талентом ноћу бележио све језичке вратоломије и вишесмислености произишле из дружења са децом. Све чега се прихватио тесао је до перфекције, па је тако тек после две године исписао прву верзију лингвистичких ребуса,  наизглед неусаглашених дечијих дијалога са гусеницом,  зецом, корњачом, давно несталом оксфордском птицом додо, Дарвиновим мајмуном, као својеврсни ехо на велике оксфордске расправе о теорији еволуције…

Рукопис „Алисине авантуре” настао је 1864 , а Доџсон га је као божићни поклон наменио „драгом детету као успомену на један летњи дан”.

После много убеђивања са свих страна прихватио је да се његово дело штампа, каои да илустрације за прво издање направи професионалац Џон Тениел, карикатуриста, славан и по томе што је пола века правио илустрације за сатирични британски часопис „Панч”.

Али Доџсон је издавачу дао прецизне инструкције: Чувени „мачак који се клибери” морао је бити висок тачно десет редова текста у који је уметнут, Алисин врат треба у штампи да порасте тринаест центиметара… И када је 1865. најзад изашла књига, Доџсон је бежећи од славе и новца постао Луис Керол.

Тек пред крај 19. века „Алиса у земљи чуда” препозната је као „она ретка врста књиге  која припада свим долазећим генерацијама подједнако, све док је језика и речи” (Сер Волтер Бесант). Данас нема језика на који није преведена, а зналци тврде да су све највише науке и њихова достигнућа , садржане у Доџсоновој „земљи чуда” или у савршеној чистоћи дететове маште.

Колико су озбиљна та чуда у којима дете живи, сведочи и дуго припремани данашњи дан у Оксфорду. Најпрестижније место за образовање на свету посветило је Алиси сваки свој кутак: У древној књижари „Блеквел”, академици са свих страна расправљају шта значи рупа Белог зеца у коју се стрмоглавила Алиса . На улицама се приређују чајанке сличне онима на којима је,гуцнувши мало чаја,девојчица постала мања од мрава, да би грицнувши колачић нарасла већа од куће. У Природњачком музеју говори се о заштитном знаку Оксфорда, птици Додо, првој жртви планетарног загађења, која у Луисовој књизи представља управо аутора Доџсона. Јер овај јединствени раскошни писац је муцао. Па је представљајући се често говорио:„До-до-до…” пре него што би успео да изговори своје право презиме.

У раскошном здању Крајст Черч колеџа скривена у малој галерији је јединствена изложба. Готово читав век пошто је у Оксфорду настала „Алиса у земљи чуда”, један од највећих сањара потоњег столећа, Салвадор Дали, направио је у својој кући у шпанском Кадакешу 13 акварела као илустрацију за луксузно издање Керолове књиге. Штампане на специјалном јапанском папиру,готово све копије овог супер издања пренете су у Америку, где их је издавач „Прес Рендом хауз” распоредио по градовима: Њујорку је припало 550 , Вашингтону 75, Фениксу десет књига.У библиотеци Крајст Черча остао је један примерак.

Чарлс Доџсон умро је 1898. али се Алиса удата Харгривз до краја живота сећала свог детињства и друговања са математичарем у Крајст Черчу. Када је имала осамдесет година 1932.  Алиса је отишла у Америку,где је на Колумбија универзитету примила почасну диплому зато што је инспирисала тако јединствено ремек дело књижевности.

Читаву славу за себе узела је Алиса, по жељи Луиса Карола. Готово да је затурен његов цитат који говори о тој опседнутој знатижељи према дечијој машти: „Дао бих сво богатство које је годинама нагомилавано, дао бих и ово што је преостало од живота, кад бих само још једном могао да будем мало дете, и да доживим само један светли летњи дан”.

Жеља му се није испунила ни постхумно, у Оxфорду данас пада киша, дан није светао. Али то Алиси не квари њене маштарије. Напротив. Сви оксфордски људи, све седе главе, мудраци, учењаци, лордови, витезови, могу данас да уплове у тај дечији светли универзум, захваљујући До– до –Доџсону. И његовој бајци која нема ни принца, ни белог коња, ни аждаје, већ је саздана од реке, зечије рупе, мишева, гусеница и свих оних дивних природних и архитектонских чуда која већ девет векова красе Оксфорд.

Зорана Шуваковић