Дудини голубови од 57 лета

Стижемо у колони возила пред хацијенду Душана Дуде Ивковића на Медаковићу, као да смо кренули на свадбу. У међувремену смо се неколики пута заустављали, јер се стара екипа окупљала на различитим тачкама града. Предраг Михаиловић Плавац има 57 година и консултант је за придобијање европских фондова. Често преговара са моћним фацама, али ово вече за њега је нешто сасвим друго. Дрма га трема као када је имао 17 лета. Тада је играо одбрану као Џое Думарс из Детроита, трчао је 100 метара за 11 секунди, одраз му је био 87 сантиметара, готово као Дражену Далипагићу.

Свом куму Миомиру Станковићу Станку, бившем директору „Бигза”, Плавац је увалио у крило букет орхидеја и ликер од 12 врста воћа, поклоне за Дуду и његову супругу Нену.

Станка потресају унутрашњи немири, јер се сећа како га је на Олимпу песницом у нос треснуо Живковић из Звезде. Дуда Ивковић је пришао очински, иако му је била тридесета, погледао нежно у Станков сломљени нос… Селектор кошаркашке репрезентације Србије је растао на Црвеном крсту, а то је крај у ком сваки клинац, приликом иницијације у мушкарца, мора да положи кратки курс преживљавања и заврши улични течај прве помоћи. Укратко, Дуда је песницом треснуо Станка свом снагом у лице. Нос се вратио у лежиште, присутни су схватили како се обавља операција без анестезије, а Станково лице је било лепо и затегнуто, као да је сишао са стола пластичара др Цолића…

Стојимо десетак минута испред Дудине хацијенде, белог замка који је Дуда изградио, како је давно рекао пријатељима, „да би имао где да прима госте”. Кошаркашка и остала чаршија, иначе, добро зна да је Дуда отеран са Крста, да су му у време Слобе, преко Мрке, нудили плацеве на Дедињу, ордења и добро плаћена, саветничка места. Дуда није желео повластице, чак не користи ни дипломатски пасош, већ се повукао на Медак, заједно са својим голубовима високолетачима.

Још смо пред капијом. Миле Станковић, познатији као Миле Нос, баштован је Венсана Дежера, амбасадора бриселског царства у Београду, па је логично да он преузме орхидеје. Али, у руци му је много боље стајало секирче. Да, то је онај незаборавни дугоња, који је у антологијској секвенци култног филма Слободана Шијана „Ко то тамо пева” бушио гуме на уклетом аутобусу фирме „Крстић”.

Још један гост је пред Дудином капијом. Павле Живановић је у уличном свету београдског баскета, у ком севају лактови, песнице и тројке, познатији као Паја Гибон.

Коначно, усуђују се да зазвоне на врата.

– Сви сте ожењени, нико није сингл, чујем – дочекује их на вратима најбољи тренер Евролиге, који је ове године у незаборавном финалу, на клупи „Олимпијакоса”, послао моћни ЦСКА првим летом у Сибир.

– Где си, шефе – одговарају му, један по један, њих осморица. Загрљаји, пољупци и кратки рапорт о здрављу и породичном стању.

Ноћ пре одласка у Шпанију, где му је додељено признање „Александар Гомељски”, Дуда је примио старе момке, некадашње чланове јуниорског тима „Радничког” са Црвеног крста. Они су били његов експеримент, први тим који је икада водио, пошто се вратио из ЈНА, као перспективни момак који је дипломирао геологију.

– Југославија је била светски првак у кошарци, сениори „Радничког” били су шампиони најјаче кошаркашке лиге на свету, по моћи једнакој НБА. Раднички је тада тренирао мој брат Пива и, најискреније, није ми падало на памет да будем тренер. Један од тренера, Бора Ценић, једном приликом лаконски ме је упитао зашто не преузмем јуниоре – прича Дуда.

Ипак је пристао. Преузео је клинце.

– Сећаш се, када си одлазио код нас у школу, да се распиташ за оцене? Запретио си – ако не учимо, испадамо из тима – пита га Миле Нос.

Седе сви у салону, као на мини-самиту старих пријатеља, који настављају тачно тамо где су стали. Пре 38 година.

Пеђа Плавац добро памти, морао је да чува Бранка Скрочеа, вођу „Задра”, једног од највећих играча старе Југе, који је у сениорској лиги био други стрелац. Убацивао је 30 кошева по мечу, али су га Задрани вратили у јуниоре, да помогне да титула за децу оде на Јадран.

– Дуда ме ставио ноћ пред утакмицу у собу са јуниорским репрезентативцем Душаном Зупанчићем Зупом, наредивши да ме пумпа целу ноћ.

Зупа је као мантру понављао исту реченицу: „Скроче не сме да прође…” Скроче је први кош дао у 17 минуту, а утакмицу је завршио са шест поена.

Дуда и Зупан се сада смеју док испијају „чивас”. Морали су да добију и ОКК „Београд”, предвођен центром Рајком Жижићем, који је касније постао експерт за руско питање, водећи епске битке под кошем са совјетским џином Ткаченком.

У финалу је потом пала загребачка „Индустромонтажа”, предвођена чувеним Миховилом Накићем. Црвени крст је постао комадни центар југословенске кошарке, организације тада тек нешто моћније од ЦК СКЈ.

Испоставило се, међутим, да је та сезона била лабудова песма „Радничког”. Дудини голубови од 57 лета никада нису постали славни играчи, али су постали добри људи. То је за Дуду доказ да се не постаје шампион само под обручима, већ и у обичном, једноличном животу, ван погледа медија, менаџера и богатих спонзора.

– Наговарао сам Пиву да им да шансу, али тада је за Раднички играо убедљиво најталентованији играч Европе – Срећко Јарић. Цео тим је био исувише моћан и Пива је, једноставно, био глув за моје идеје – каже Дуда. Била је то незаборавна генерација и као да је било суђено да са њом оде и „Раднички”. Чланови јуниорског шампионског тима нису имали никакве шансе у таквој подели карата.

Дуда је напустио Крст, попевши се неколико пута на сам светски врх. Осморица момака су отишли, свако на своју страну, али док ове спарне ноћи обилазе заједно Дудину хацијенду, док Шијанов епизодиста и Дежеров баштован саветује Дуду како да залива траву, схватају да је сезона 1973–1974. била можда кључна година њихових живота, далеко важнија од кошарке.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Голубарско царство

Осим титуле шампиона Евролиге и првака Грчке, Дуда Ивковић је ове године освојио и трећу титулу о којој мало говори – победник је атинског голубарског купа.

Поред Зупанчића, Михаиловића, Живановића, Милета Носа и Миомира Станковића, Ивковића су посетили и Бранко Бањанин Млита, Ивица Шарац Јумба и Славко Мандић.