Dudini golubovi od 57 leta

Stižemo u koloni vozila pred hacijendu Dušana Dude Ivkovića na Medakoviću, kao da smo krenuli na svadbu. U međuvremenu smo se nekoliki puta zaustavljali, jer se stara ekipa okupljala na različitim tačkama grada. Predrag Mihailović Plavac ima 57 godina i konsultant je za pridobijanje evropskih fondova. Često pregovara sa moćnim facama, ali ovo veče za njega je nešto sasvim drugo. Drma ga trema kao kada je imao 17 leta. Tada je igrao odbranu kao Džoe Dumars iz Detroita, trčao je 100 metara za 11 sekundi, odraz mu je bio 87 santimetara, gotovo kao Draženu Dalipagiću.

Svom kumu Miomiru Stankoviću Stanku, bivšem direktoru „Bigza”, Plavac je uvalio u krilo buket orhideja i liker od 12 vrsta voća, poklone za Dudu i njegovu suprugu Nenu.

Stanka potresaju unutrašnji nemiri, jer se seća kako ga je na Olimpu pesnicom u nos tresnuo Živković iz Zvezde. Duda Ivković je prišao očinski, iako mu je bila trideseta, pogledao nežno u Stankov slomljeni nos… Selektor košarkaške reprezentacije Srbije je rastao na Crvenom krstu, a to je kraj u kom svaki klinac, prilikom inicijacije u muškarca, mora da položi kratki kurs preživljavanja i završi ulični tečaj prve pomoći. Ukratko, Duda je pesnicom tresnuo Stanka svom snagom u lice. Nos se vratio u ležište, prisutni su shvatili kako se obavlja operacija bez anestezije, a Stankovo lice je bilo lepo i zategnuto, kao da je sišao sa stola plastičara dr Colića…

Stojimo desetak minuta ispred Dudine hacijende, belog zamka koji je Duda izgradio, kako je davno rekao prijateljima, „da bi imao gde da prima goste”. Košarkaška i ostala čaršija, inače, dobro zna da je Duda oteran sa Krsta, da su mu u vreme Slobe, preko Mrke, nudili placeve na Dedinju, ordenja i dobro plaćena, savetnička mesta. Duda nije želeo povlastice, čak ne koristi ni diplomatski pasoš, već se povukao na Medak, zajedno sa svojim golubovima visokoletačima.

Još smo pred kapijom. Mile Stanković, poznatiji kao Mile Nos, baštovan je Vensana Dežera, ambasadora briselskog carstva u Beogradu, pa je logično da on preuzme orhideje. Ali, u ruci mu je mnogo bolje stajalo sekirče. Da, to je onaj nezaboravni dugonja, koji je u antologijskoj sekvenci kultnog filma Slobodana Šijana „Ko to tamo peva” bušio gume na ukletom autobusu firme „Krstić”.

Još jedan gost je pred Dudinom kapijom. Pavle Živanović je u uličnom svetu beogradskog basketa, u kom sevaju laktovi, pesnice i trojke, poznatiji kao Paja Gibon.

Konačno, usuđuju se da zazvone na vrata.

– Svi ste oženjeni, niko nije singl, čujem – dočekuje ih na vratima najbolji trener Evrolige, koji je ove godine u nezaboravnom finalu, na klupi „Olimpijakosa”, poslao moćni CSKA prvim letom u Sibir.

– Gde si, šefe – odgovaraju mu, jedan po jedan, njih osmorica. Zagrljaji, poljupci i kratki raport o zdravlju i porodičnom stanju.

Noć pre odlaska u Španiju, gde mu je dodeljeno priznanje „Aleksandar Gomeljski”, Duda je primio stare momke, nekadašnje članove juniorskog tima „Radničkog” sa Crvenog krsta. Oni su bili njegov eksperiment, prvi tim koji je ikada vodio, pošto se vratio iz JNA, kao perspektivni momak koji je diplomirao geologiju.

– Jugoslavija je bila svetski prvak u košarci, seniori „Radničkog” bili su šampioni najjače košarkaške lige na svetu, po moći jednakoj NBA. Radnički je tada trenirao moj brat Piva i, najiskrenije, nije mi padalo na pamet da budem trener. Jedan od trenera, Bora Cenić, jednom prilikom lakonski me je upitao zašto ne preuzmem juniore – priča Duda.

Ipak je pristao. Preuzeo je klince.

– Sećaš se, kada si odlazio kod nas u školu, da se raspitaš za ocene? Zapretio si – ako ne učimo, ispadamo iz tima – pita ga Mile Nos.

Sede svi u salonu, kao na mini-samitu starih prijatelja, koji nastavljaju tačno tamo gde su stali. Pre 38 godina.

Peđa Plavac dobro pamti, morao je da čuva Branka Skročea, vođu „Zadra”, jednog od najvećih igrača stare Juge, koji je u seniorskoj ligi bio drugi strelac. Ubacivao je 30 koševa po meču, ali su ga Zadrani vratili u juniore, da pomogne da titula za decu ode na Jadran.

– Duda me stavio noć pred utakmicu u sobu sa juniorskim reprezentativcem Dušanom Zupančićem Zupom, naredivši da me pumpa celu noć.

Zupa je kao mantru ponavljao istu rečenicu: „Skroče ne sme da prođe…” Skroče je prvi koš dao u 17 minutu, a utakmicu je završio sa šest poena.

Duda i Zupan se sada smeju dok ispijaju „čivas”. Morali su da dobiju i OKK „Beograd”, predvođen centrom Rajkom Žižićem, koji je kasnije postao ekspert za rusko pitanje, vodeći epske bitke pod košem sa sovjetskim džinom Tkačenkom.

U finalu je potom pala zagrebačka „Industromontaža”, predvođena čuvenim Mihovilom Nakićem. Crveni krst je postao komadni centar jugoslovenske košarke, organizacije tada tek nešto moćnije od CK SKJ.

Ispostavilo se, međutim, da je ta sezona bila labudova pesma „Radničkog”. Dudini golubovi od 57 leta nikada nisu postali slavni igrači, ali su postali dobri ljudi. To je za Dudu dokaz da se ne postaje šampion samo pod obručima, već i u običnom, jednoličnom životu, van pogleda medija, menadžera i bogatih sponzora.

– Nagovarao sam Pivu da im da šansu, ali tada je za Radnički igrao ubedljivo najtalentovaniji igrač Evrope – Srećko Jarić. Ceo tim je bio isuviše moćan i Piva je, jednostavno, bio gluv za moje ideje – kaže Duda. Bila je to nezaboravna generacija i kao da je bilo suđeno da sa njom ode i „Radnički”. Članovi juniorskog šampionskog tima nisu imali nikakve šanse u takvoj podeli karata.

Duda je napustio Krst, popevši se nekoliko puta na sam svetski vrh. Osmorica momaka su otišli, svako na svoju stranu, ali dok ove sparne noći obilaze zajedno Dudinu hacijendu, dok Šijanov epizodista i Dežerov baštovan savetuje Dudu kako da zaliva travu, shvataju da je sezona 1973–1974. bila možda ključna godina njihovih života, daleko važnija od košarke.

Aleksandar Apostolovski

-----------------------------------------------------------

Golubarsko carstvo

Osim titule šampiona Evrolige i prvaka Grčke, Duda Ivković je ove godine osvojio i treću titulu o kojoj malo govori – pobednik je atinskog golubarskog kupa.

Pored Zupančića, Mihailovića, Živanovića, Mileta Nosa i Miomira Stankovića, Ivkovića su posetili i Branko Banjanin Mlita, Ivica Šarac Jumba i Slavko Mandić.