Лопта милија од Јулије

Јулија Тимошенко, бивша украјинска премијерка а актуелни сужањ, има много разлога да буде дубоко разочарана. Како се показало, током недавног европског фудбалског првенства окончаног финалном утакмицом у Кијеву, од хиљада навијача придошлих са целог континента мало ко је обраћао пажњу на њену горку судбину. Као да су све очи света биле упрте искључиво на травнате терене, као да је политика постала – непожељна тема.

Данас је тешко и присетити се свих епитета којима су којекакви белосветски борци за људска права „частили” украјинску власт због недоличних поступака према несрећној Јулији. Требало би и времена и простора да се наброје сви европски и светски великодостојници који су, залажући се за бившу премијерку, „демонстративно” одбили да дођу на финално славље у украјинску престоницу. Или су чак позивали надлежне у фудбалској организацији да бившој совјетској републици одузму право на организацију шампионата. И опет све то – због Јулије.

Али, шта се десило? Како је у ревији „Главред” написала Наталија Гејчук, „фудбалски шампионат бацио је проблеме Тимошенкове у други план, а њени сарадници нису се ни потрудили да, барем мало, утичу на такву атмосферу. Златно доба појачаног интересовања светске јавности за Украјину опозиција није успела да упише у сопствену корист”.

Чак ни изрази захвалности које је утамничена Јулија недавно упутила на адресе неколицине европских лидера, пре свих председника Пољске Бронислава Коморовског, не могу да сузбију горчину сазнања да је европски шампионат у фудбалу, политички гледано, за украјинску опозицију био – промашај. Уместо да своје следбенике позову на улице или изведу неку сличну протестну бравуру, опозиционари као да су више били заинтересовани да се окупљају по стадионима или око телевизора, не би ли пратили надметања фудбалских мајстора.

„Видљиво је да оданост сарадника Тимошенкове према својој хероини ни издалека није тако безрезервна као љубав фудбалских навијача према својим идолима”, закључила је Гејчукова.

Много шта поводом протеклог фудбалског шампионата остало је недоречено. Додељивање организације истог Пољској и Украјини свакако је указивало на жељу Брисела да мало смелије пружи руку житници Европе. Истовремено, бриселска господа као да су све учинили не би ли, преко већ поменутих државних великодостојника, у украјинском руководству, па и међу обичним светом изазвали нови талас анимозитета према ЕУ. Али и сазнање да, евентуални, улазак у европску породицу претпоставља и суочавање са неким, не баш увек пријатним, истинама. Како о себи, тако и о другима.

Грубо речено, придруживање ЕУ има своју цену. Она није иста за свакога, али за земљу величине Украјине сигурно није мала. И, судећи према неким прошлонедељним дешавањима, може само додатно да нарасте.

А у свему наведеном улога Јулије Владимировне постаје још маргиналнија. Наиме, после опседнутости лоптањем, депутати украјинске Раде (парламента) окренули су се – шакетању. Проблем је настао због (по многима сумњиве) одлуке парламентараца да руском језику доделе статус званичног, једнак статусу који има украјински језик. Мада на улицама Кијева тешко да ћете срести некога ко не говори руски, у Украјини се тај језик и даље везује за време када је земља била саставни део великог Совјетског Савеза, и као такав представља – симбол угњетавања. Неки, по свему недобронамерни, западни медији одлуку парламента оценили су чак као – понижавајућу, за барем 90 одсто Украјинаца.

Али, какве везе све то има са судбином Тимошенкове?

Рекло би се – сасвим довољно. Јер ако је једна спорна одлука парламентараца успела да натера припаднике опозиције да истог трена потегну песнице, изађу на улице, сукобе се са полицијом, организују протестне кампове под слоганом „Заштитимо Устав и језик” и слично, значи да оно што се дешава плавокосој Јулији, ни случајно, нема једнако обједињујућу снагу. И што је најгоре, уколико ови „језички сукоби потрају”, свако размишљање о бившој премијерки и њеном заточењу још више ће пасти у други план. Вратити ту причу назад у жижу интересовања обичних грађана биће изузетно тежак посао.

Након свега, позитивно је то што Украјинци све више схватају да им будућност зависи од одлука које ће сами да донесу. Од тога да ли ће се приклонити међународним интеграцијама које им нуди Запад, или оним другима које им у, оквиру пројекта Евроазије, предлаже бивша братска република – Русија. Управо она против чијег језика су се дигли. При томе треба имати на уму и да је Украјина, због свега што је краси, једнако на економском као и на стратешком плану, и те како важна и једној и другој страни.

Ипак, то сазнање тешко да може да улепша затворске дане Јулије Тимошенко.