Мање познати Денг

Денг Сјаопинг, политичар и државник црвене Кине који се за живота прославио јеретичком мишљу да "није важно да ли је мачка црна или бела, под условом да лови мишеве", и данас, десет година после смрти, живи у сећањима сународника превасходно као прагматични визионар.
Да није било његове смелости у рушењу идеолошких канона и табуа, не би било ни економских реформи, ни отварања према свету, ни модерне Кине, подсећају савременици.

У овим сећањима Денг, усмерен ка будућности, има две опсесије: да ојача Кину као државу и да најмногољуднију нацију извуче из сиромаштва. Сећања откривају једног мање познатог Денга. Оживеле су мисли које су биле остале у ужем кругу реформатора, вероватно зато да не би у широј јавности стварале прерану идеолошку пометњу.

У расправама о привреди, тешко погођеној "великим скоком напред", колективизацијом на селу и, посебно, "културном револуцијом", Денг је испољавао аверзију према "измима" којима је обиловала кинеска политичка терминологија. Пресудну битку за економску реформу извојевао је кад се супротставио устаљеном веровању да је тржишна привреда својствена само капитализму, а да се социјализам може успешно градити једино јачањем планске привреде. Али је о томе проговорио тек 1992, у току једне посете јужним провинцијама. Тада је рекао: "Планска привреда се не упражњава само у социјализму, јер се и у капитализму планира. Исто тако, тржишна привреда није одлика само капитализма, јер и у социјализму постоје тржишта".

Управо је стварање "социјалистичке тржишне привреде", како је тада назван кинески економски модел, омогућило бржи раст Кине, ослобађање њеног радног потенцијала и предузетничког духа, као и развој приватног сектора, који данас даје 65 одсто бруто националног продукта, истичу аналитичари у "Женмин жибаоу" поводом десетогодишњице од Денгове смрти.

Кад је држава богата

Један други табу који је Денг уклонио био је везан за сам почетак реформе на селу, крајем седамдесетих година прошлог века. Кина је, по Маовој идеолошкој поставци, била земља "сиромашних сељака и нижих средњака", јер су кулаци и велепоседници, као противници револуције, били сврстани у "смрдљиву буржоаску категорију". Денг је пустио из торбе црну мачку кад је обнародовао да "сељак треба да се богати". Једни ће се обогатити пре других, а држава ће моћи да буде богата само ако су јој и поданици богати. После тога, у растуреним комунама, уследила је деколективизација: земља је дата сељацима у најам.

Да ли је Денг желео тако велике социјалне разлике какве сада постоје, посебно између града и села, и да ли је слутио да ће то водити немирима и хаосу? – подсећају коментатори на нека од алармантних питања која постављају губитници у реформи.

Денг је, по њима, знао да ће процес бити болан, али је у реформи видео једини пут ка бољем животу за све, иако не и у исто време за све. Препоручивао је опрезност, "прелажење реке са чврстим ослонцем на подводно камење".

Од почетка осамдесетих година Денг је стално размишљао о томе хоће ли бити већег рата у свету и колико ће мирнија међународна ситуација омогућити миран развој Кине. У јуну 1985. закључио је: "Могуће је да на дуже време неће бити новог рата који би имао светске размере. Постоји нада за светски мир."

Али, старе стрепње су га опселе поново у новембру 1989. (Било је то време пада Берлинског зида, али и време знатно погоршаних односа са Западом, посебно са САД, после његове одлуке да силом оружја угуши демонстрације на Тјенанмену.) Његове дилеме – назире се више из онога што је у Кини досад прећутано, него из онога што је јавно изречено – морале су бити близу слутњама да је ЦИА погрешно проценила да ће се систем у Кини пре урушити него систем у Совјетском Савезу.

Денг је тада пре бранио државу него власт. А овако је размишљао: "Надао сам се да се хладни рат приводи крају. Сад сам разочаран. Могуће је да један хладни рат престане, а да друга два почну – један против трећег света, а други против социјализма (то јест Кине)."

С Реганом – о Југославији

Иако је спољна политика Кине била увелико лишена идеолошких премиса, Денг је у то време учврстио себе у уверењу да "идеологија не сме да одређује односе међу државама". Процењивао је да ће, упркос чињеници да постоји само једна суперсила, свет морати да буде мултиполаран. Кина и Русија, био је сигуран, представљаће полове у том мултиполарном свету. Такође је веровао да се "светски проблеми не могу решавати увођењем само једног (друштвено-политичког) модела".

Писац ових редова сећа се да је и тадашња Југославија била незаобилазни предмет мало познатих Денгових размишљања о могућим кризама и ратовима у свету.

Још 1979. он је, у разговору са једном нашом делегацијом, упитао шта ће бити са Југославијом после Тита. "И после Тита – Тито", цитирали су му Станета Доланца.

Денг је хладно погледао своје госте, а онда је процедио кроз зубе стару кинеску пословицу: "Под великим дрветом је дебела хладовина."

У априлу 1984. Денг је изненадио америчког председника Регана, који се налазио у посету Кини, питањем: "Могу ли етничке размирице у Југославији да дестабилизују Балкан и доведу до рата у Европи?" Није добио прецизан одговор.

Сада, из недавно отворених архива ЦИА, произилази да су амерички обавештајци били, управо половином осамдесетих година, знатно интензивирали своју активност у Хрватској и Словенији. На лицу места су се спремали за оно што долази. Али, како је Денг, преко Хималаја, наслутио пожар на Балкану?