Лифтовска мафија

Све доскоро, грађани Србије су, ако ни због чега другог, могли да се диче макар једном ствари: последњих година у њиховој земљи је, наиме, откривено више мафија него у земљи порекла, Италији. Надлежни су разобличили стечајну мафију, па грађевинску, царинску и лекарску мафију, а недавно и ону најновију, професорску. Ових дана зуцкало се и о некаквој новинарској мафији! Али, таман када су сви били убеђени да више на свету нема злочиначке дружине која овде већ није идентификована, појавила се, прошле недеље, ипак, једна сасвим нова.

Неки су је, мада је реч била о картелу, прозвали лифтовском мафијом, што му, међутим, дође на исто. Као веома штетни по околину, картели се, наиме, морају сматрати правим криминалним удружењима која поткрадају све око себе, а поготово верне муштерије, приморане да купују осетно скупљу робу.

Цинкароши на цени

Реч картел је, иначе, француског порекла и означава савез, или уговор, чија је сврха уклањање конкуренције. Другим речима, остваривање монополског профита који се обезбеђује из (пре)високих цена о чему се протагонисти договарају – у великој дискрецији. Дискреција је неопходна зато што је та врста споразума у колизији с начелима слободне конкуренције, дакле једне од темељних вредности капитализма, мада је, руку на срце, и максимирање профита, без даљег, у том систему једна од темељних вредности…

Европска комисија се, у складу са својом политиком, одлучила да, ипак, предност да потрошачима. Четири велике корпорације, као и њихови кооперанти у Белгији, Немачкој, Луксембургу и Холандији, за своје нелегалне активности осуђени су на драконске, заправо, највише казне у европској историји, тешке укупно безмало милијарду евра (992 милиона), од чега ће ТисенКрупу, коме то није било први пут па су јој пенали увећани за 50 одсто, припасти безмало половина – 479 милиона евра. Отис, власништво америчког Јунејте текнолоџиса ће да плати 225, фински Коне 142 милиона, а швајцарски Шиндлер 144 милиона.  

Делови компаније Коне у Белгији, Луксембургу и Холандији су, међутим, поштеђени из оправданог разлога: њени службеници су, што се каже, активно сарађивали у истрази. Другим речима – први су оцинкарили остале. Пракса која можда није сасвим етичка, показала се тако још једном веома корисном јер би се без ње, наиме, до истине о овој превари тешкој, засад, још непознати број милијарди евра, сигурно веома тешко дошло.

Било како било, окривљени су широм Европе испоручивали лифтове, елеваторе, покретне степенице и све оне остале, сличне механизме који су последњих деценија човечанству и омогућили да огрезне у сало. Купци су, дабоме, били, ваљда сви на које би човек могао помислити: грађевински инвеститори, робне куће, болнице, школе… али је по картел, сасвим могуће, било погубно то што се дрзнуо да своју робу, најпосле, прода чак и – самој Европској комисији, у Бриселу. И то по неприступачним ценама!

Дугорочан бизнис

Наши људи ће, при том, можда, појам лифта идентификовати с неком машином која се стално квари. Е, ту су сасвим у праву. Факат је, наиме, да се проклетиње и другде а не само код нас такође с времена на време обавезно укоче, па захтевају поправку, што за произвођаче, кадре да купцима увек обезбеде уредан сервис, представља доиста дугорочан и уносан посао. Поготово ако и о трошковима репарација и модернизације постоји зацементиран договор.

Образложење пресуде против чланица картела би, при том, могло сасвим лепо да послужи писцима попут Џона Ле Кареа. У њему се, рецимо, наводи како су се шефови компанија састајали на скровитим местима у унутрашњости, или у иностранству. Описује се како су дотични при том користили припејд картице да им се преко мобилних телефона не би ушло у траг и све могуће начине на које су они размењивали "корисне информације", понајпре оне о томе када ће и где бити који тендер, али и ко ће на њему победити. Да би тај победио, ваљало је пак да сви остали у "надметању" понуде непристојно високу цену, вишу чак и од оне, папрене, договорене за победнички тим.

Дружина је, према налазу Комисије, варала потрошаче од 1995. до 2004, али би због поменутих поправки тај бизнис могао да се отегне за још можда и 50 година. Зато је цела дружина, уосталом, и добила рекордну казну. Друга по величини (790 милиона евра) припала је још 2001. такозваном "витаминском картелу" чијем је члану Хофману Ла Рошу наложено да плати 462 милиона евра, дакле другу по величини икада изречену појединачну казну у ЕУ. Није лош био ни Сименс који је са 396,5 милиона евра баш почетком ове године заузео треће место на тој неславној листи…

Европска комисија се, дакле, не шали када су картели у питању. Не шале се, међутим, ни картели којима и најтежа казна од десет процената њиховог укупног годишњег промета, у поређењу с масним зарадама, вероватно, мора изгледати – готово симболичном.