На здрав разум и домаћу памет

Познато је да су, на међународној сцени, највеће консултантске и ревизорске куће изгубиле свој некадашњи углед. Не само да нису на време упозориле на долазак светске финансијске кризе, него су, напротив, знатно допринеле њеном разбуктавању, ангажујући се, за рачун великих корпорација, у обмањивању јавности. Стотине милиона акционара, широм света, изгубили су свој капитал, добрим делом и због лажних извештаја и погрешних савета признатих експертских кућа.

Искуства Србије са експертским тимовима из земље и иностранства такође су прилично невесела. После октобарског преокрета 2000. године, група домаћих политичких активиста, прогласила је себе експертском групом и преузела све полуге финансијског (и економског) процеса у своје руке. Србија је већ била темељно разорена блокадом и ратом, али се убрзо показало да је штета од бомбардовања и економске изолације права ситница према последицама политике деструкције домаћих и иностраних експерата и саветника, који су, распоређени по кључним државним установама, чинили све не би ли „помогли“ младој српској демократији. Застрашујуће економско стање највећим делом је резултат таквих „експертиза“.

Страх ме је да ће и нова влада наставити да се ослања на исти експертски капацитет. Србија остаје дезиндустријализована, неконкурентна и презадужена земља, у којој царују незапосленост, неред и корупција, као и све дубље социјалне разлике и напетост. Привредни развој ослања се на модел потрошње, задуживања и продаје (странцима) домаћих ресурса, а индустрија забаве, коцке и сродних врста услуга, постаје све важнија грана привреде. Сличне моделе лако ћете наћи широм света – у Латинској Америци, Африци или Азији.

Приметили сте да се на реч „експерт“ привредници, последњих година, неугодно трзају: „Зар опет незналице и хвалисавци долазе да нам траже апанаже и страначки рекет?“ Запитајте се да ли су оваква питања последица балканског отпора према знању, ефикасности и успеху, или нечег другог?

На сугестију експертских тимова у Србији је основано, да бисмо живели као сав нормалан свет, на стотине агенција, комисија, сервиса, канцеларија и невладиних организација, све на буџету државе. У тим институцијама, нећете веровати, нашао је запослење огроман број ЕА-активиста.

Затим, покренути су масовни програми субвенционисања свега и свачега, (чак и банкарских камата), основана је економска дипломатија, покренути су национални инвестициони планови, а ко зна шта се још спрема? Колико је само скупих идеја тестирано у оквиру индустријске политике, брендирања, итд! Држава се уплитала у све поре живота. Од једних узимала, другима давала, једне уздизала, а друге успешно упропашћавала.

Једино се није бавила државним пословима, па су правни поредак (сигурност уговора и својине) и просторни ред – остали у јадном стању, које се, реформом судства, још и погоршало. Чудо да ни страни ни домаћи експерти нису приметили да у условима безвлашћа и партијског самовлашћа у Србији ни једна економска политика, као ни било која мера државне интервенције – не може да се покаже успешна.

Како онда одговорити на питање да ли се и даље ослањати на добронамерне савете евроатлантских експерата, или се поуздати у домаћу памет, која је све те савете беспоговорно прихватала?

Или се, ипак, ослонити на резултате економске доктрине и на здрав разум, који налажу да изградњом правног поретка и просторног реда држава допринесе ослобађању енергије приватне иницијативе, па макар страначки активисти изгубили велики део својих усрећитељских моћи.

Професор Универзитета Сингидунум, Београд