Na zdrav razum i domaću pamet

Poznato je da su, na međunarodnoj sceni, najveće konsultantske i revizorske kuće izgubile svoj nekadašnji ugled. Ne samo da nisu na vreme upozorile na dolazak svetske finansijske krize, nego su, naprotiv, znatno doprinele njenom razbuktavanju, angažujući se, za račun velikih korporacija, u obmanjivanju javnosti. Stotine miliona akcionara, širom sveta, izgubili su svoj kapital, dobrim delom i zbog lažnih izveštaja i pogrešnih saveta priznatih ekspertskih kuća.

Iskustva Srbije sa ekspertskim timovima iz zemlje i inostranstva takođe su prilično nevesela. Posle oktobarskog preokreta 2000. godine, grupa domaćih političkih aktivista, proglasila je sebe ekspertskom grupom i preuzela sve poluge finansijskog (i ekonomskog) procesa u svoje ruke. Srbija je već bila temeljno razorena blokadom i ratom, ali se ubrzo pokazalo da je šteta od bombardovanja i ekonomske izolacije prava sitnica prema posledicama politike destrukcije domaćih i inostranih eksperata i savetnika, koji su, raspoređeni po ključnim državnim ustanovama, činili sve ne bi li „pomogli“ mladoj srpskoj demokratiji. Zastrašujuće ekonomsko stanje najvećim delom je rezultat takvih „ekspertiza“.

Strah me je da će i nova vlada nastaviti da se oslanja na isti ekspertski kapacitet. Srbija ostaje dezindustrijalizovana, nekonkurentna i prezadužena zemlja, u kojoj caruju nezaposlenost, nered i korupcija, kao i sve dublje socijalne razlike i napetost. Privredni razvoj oslanja se na model potrošnje, zaduživanja i prodaje (strancima) domaćih resursa, a industrija zabave, kocke i srodnih vrsta usluga, postaje sve važnija grana privrede. Slične modele lako ćete naći širom sveta – u Latinskoj Americi, Africi ili Aziji.

Primetili ste da se na reč „ekspert“ privrednici, poslednjih godina, neugodno trzaju: „Zar opet neznalice i hvalisavci dolaze da nam traže apanaže i stranački reket?“ Zapitajte se da li su ovakva pitanja posledica balkanskog otpora prema znanju, efikasnosti i uspehu, ili nečeg drugog?

Na sugestiju ekspertskih timova u Srbiji je osnovano, da bismo živeli kao sav normalan svet, na stotine agencija, komisija, servisa, kancelarija i nevladinih organizacija, sve na budžetu države. U tim institucijama, nećete verovati, našao je zaposlenje ogroman broj EA-aktivista.

Zatim, pokrenuti su masovni programi subvencionisanja svega i svačega, (čak i bankarskih kamata), osnovana je ekonomska diplomatija, pokrenuti su nacionalni investicioni planovi, a ko zna šta se još sprema? Koliko je samo skupih ideja testirano u okviru industrijske politike, brendiranja, itd! Država se uplitala u sve pore života. Od jednih uzimala, drugima davala, jedne uzdizala, a druge uspešno upropašćavala.

Jedino se nije bavila državnim poslovima, pa su pravni poredak (sigurnost ugovora i svojine) i prostorni red – ostali u jadnom stanju, koje se, reformom sudstva, još i pogoršalo. Čudo da ni strani ni domaći eksperti nisu primetili da u uslovima bezvlašća i partijskog samovlašća u Srbiji ni jedna ekonomska politika, kao ni bilo koja mera državne intervencije – ne može da se pokaže uspešna.

Kako onda odgovoriti na pitanje da li se i dalje oslanjati na dobronamerne savete evroatlantskih eksperata, ili se pouzdati u domaću pamet, koja je sve te savete bespogovorno prihvatala?

Ili se, ipak, osloniti na rezultate ekonomske doktrine i na zdrav razum, koji nalažu da izgradnjom pravnog poretka i prostornog reda država doprinese oslobađanju energije privatne inicijative, pa makar stranački aktivisti izgubili veliki deo svojih usrećiteljskih moći.

Profesor Univerziteta Singidunum, Beograd