Много филмова, а мали квалитет

Карлове Вари – Што се српског филма тиче, церемонија додела награда на 47. Карловим Варима, била је вече за памћење. Свој заслужени „Кристални глобус” за победнички филм програма „Форум независних”, у рукама је држао Мирослав Момчиловић и тако крунисао врло добар и по броју филмова издашан наступ српске кинематографије на овој угледној филмској манифестацији.

И док је члановима жирија „Форума независних” посао чини се био лак, јер је Момчиловићев филм надмоћно доминирао над 11 других конкурената у овој селекцији, чланови жирија главног такмичарског програма, којим је председавао Ричард Пења, а међу члановима био и хрватски редитељ Рајко Грлић, били су на правим мукама. Међу осредњим, на тренутке чак досадним и не много оригиналним филмовима који су се ове године нашли у главној конкуренцији, требало је одабрати најбоље. Тако се и догодило да победи симпатичан норвешки филм „Скоро па човек” Мартина Лунда, као мала психолошка студија о човеку, који је увелико зашао у тридесете и покушава да одрасте и постане одговоран супруг и отац. Осим „Кристалног глобуса” за најбољи филм, Лунду је припао и новчани износ од 25.000 долара. Да је којим случајем конкуренција била јача, Лундов филм, иако шармантан и допадљив, не би био превише запажен.

Жири није погрешио када је свој гран при и 15.000 долара доделио италијанском филму „Пјаца Фонтана: Роман о једном крвопролићу” Марка Тулија Ђордана, јер је реч о комплексној драмској реконструкцији истинитог историјског догађаја (терористички акт у Милану 1969. године), сложеном филму који је, иако класичног филмског језика, маестрално режиран. Награда за најбољу режију канадском дебитанту Рафаелу Улеу за филм „Камион”, више је подстицај младом аутору него сасвим оправдана и заслужена ствар, али зато награде за најбољу женску и мушку улогу имају своје снажно утемељење у изванредним извођењима иранске глумице и пољског и норвешког глумца. Свој „Кристални глобус” за сјајно одиграну улогу у филму „Последњи корак”, који је режирао њен супруг, глумац и редитељ Али Мусафа, иранска глумица Лејла Хатами посветила је глумици од које је највише научила – њеној мајци, некадашњој иранској филмској диви Зејни Хатами. Пољски глумац Ерик Лубос, за дуже је памћење у улози повратника са авганистанског ратишта, који пати од посттрауматског синдрома, у филму „Убити дабра” Јана Јакуба Колског. Он своју награду дели равноправно са норвешким колегом Хенрик Рафаелсеном, јунаком победничког норвешког филма.

Главни фестивалски жири доделио је и специјална признања за четири чешка глумца – Павел Лишка, Томаш Матонох, Јозеф Полашек и Марек Данијел – за глумачке бравуре које су изнедрили у експерименталној ријалити комедији „Пољски филм” Марека Најберта, као и за младог грчког глумца Јаниса Пападопулоса, за улогу у филму „Дечак који једе храну за птице” Ектораса Лигицоса, који је због експлицитне сцене мастурбације и као велика метафора за актуелну грчку дужничку кризу, уједно био најпровокативнији на фестивалу.

Овогодишњи победник, такође, осредњег програма „Источно од Запада”, чијим је жиријем председавао Владимир Блажевски, јесте украјински филм „Кућа са куполом” редитељке Еве Нејман, док је за најбољи документарни филм проглашен „Софијска последња амбулантна кола” Илијана Метева. Награда публике, која традиционално масовно гласа, припала је белгијском филму „Аста ла виста” Џефрија Ентховена, који је био и међу миљеницима публике Синема сити фестивала у Новом Саду.

Овогодишње издање Карлове Вари фестивала, својим присуством обележиле су диве Хелен Мирен и Сузан Сарандон („Кристални глобуси” за животно дело и за изузетан допринос светском филму), амерички независни редитељ Тод Солонц, рекордан број акредитација (више од 14.000) и рекордан број филмова који су имали своје интернационалне премијере. Штета што квантитет не значи и квалитет. Ове године у Карловим Варима било је мало квалитетних филмова.

---------------------------------------

Сузан Сарандон фан Каракашевића

Момчиловић са својим „Кристалним глобусом”

Захваљујући се на додељеној победничкој награди за филм „Смрт човека на Балкану”, Мирослав Момчиловић је гледалишту испричао како је инспирацију за филм пронашао у спортском центру током играња стоног тениса, када је један од играча преминуо, а други, док су чекали да стигне Хитна помоћ, наставили са играњем, да би свој говор завршио дилемом: „Или је стони тенис постао најпопуларнија спортска дисциплина или је ово знак да ми више нисмо хумани.”

Говор се веома допао Сузан Сарандон, која је и сама пасионирани рекреативни играч стоног тениса и према сопственом признању „велики фан Александра Каракашевића”, па је пришла Момчиловићу да се са њим упозна и пита га да ли би и на ову тему написао сценарио и снимио филм. Током сусрета Момчиловић је Сарандоновој уручио Каракашевићев „Златни рекет”, који је наш спортиста наменио овој америчкој глумици.