Светски путник Путин

Председник Путин ће за Русе остати државник који је „подигао Русију”, али није незанимљиво да је шеф државе којем истиче мандат и политички светски путник рекордер – и биће га тешко надмашити бројем државничких путовања. Предузео их је безмало 190, а посетио је 64 земље света, међу којима неке и двадесет пута.

Прво и друго, реафирмација Русије и Путинови изласци из земље, несумњиво су у директној узрочно-последичној вези. Тешко би било замислити нечији повратак у свет с клаустрофобичаром на месту вође пута.

Густо ишарана мапа председникових мисија прилично би могла упутити на приоритете Путинове спољне политике. У том смислу, у руском ближем окружењу уочљиви су релативно чести одласци шефа Кремља у Украјину и Казахстан. Али, такође, и посете Европи. У Путиновом периоду са Европљанима је успостављен однос охрабрујуће економске међузависности – па то потхрањује очекивања да се два геополитичка сегмента (у неком разумно дугом року) ипак крећу у правцу коначног сусрета.

По броју Путинових долазака – Украјина је несумњиви шампион. Имала је 21 руску државну посету, с одласком шефа Русије не само у Кијев, већ и у Дњепропетровск, Керч, Јалту и Одесу, али (можда није изненађујуће) свега две од времена Јушченка на месту шефа Украјине. У Казахстан, у посету Назарбајеву, путовало се безмало истим интензитетом, 15 пута. Довољно је сетити се попришта борбе за гас и нафту каспијског региона, па да буде јасно колико је Кремљу важно разумевање са Астаном. И не заборавити, дабоме, незаменљивост Назарбајева у окупљању централне Азије уз Кину и Русију (ШОС) и настојање да се одрже безбедносне структуре Москве у том подручју.

У Европи Путин је најчешће био гост Немачкој, у којој је пре тога и службовао као официр совјетске безбедности – 13 пута. У Француској је био седам пута, док је Британију (ваљда највећег ривала у шпијунском рату Запада и Русије) посетио у пет прилика. Једанпут више је био у Италији. И сада се памте призори Путинових срдачних сусрета с Берлусконијем, мада је на крају Проди, дојучерашњи премијер Италије, био тај с којим ће се углавити гасовод „Јужни ток”, под Црним морем до Бугарске.

Путинови контакти са ексканцеларом Шредером такође су били одлични. Придодали су пријатељству Немачке и Русије, чија је неслужбена залога „Северни ток” – гасовод „над главама Пољака”, како је посао описала Варшава. Добри односи су само потврђени успешним радним састанцима шефа Кремља са госпођом канцеларом Меркел. Они такође нису завршавани негативним билансом – без обзира на то што је Меркелова била у ситуацији да Москви саопштава и непријатне истине. На пример, о нетолерантности Кремља према политичким опонентима.

Мапа изукрштаних Путинових путовања указује да шеф Кремља није имао идентично интензиван интерес за бивше сапутнике СССР-а унутар ЕУ. Ниједном није посетио руске прве суседе – Естонију, Летонију и Литванију. У Пољску је ишао два пута, и оба пута у време Квасњевског, те већ то указује на врло рђаве везе Русије с Балтиком и врло компликоване односе с Пољском. Према Варшави, хоризонт се тек сада отвара, с доласком владе премијера Туска.

Остали „источњаци”, Мађарска, Чешка, Словачка, поздравили су шефа Русије код себе свега по једном, а једино је Бугарска руску посету имала два пута, а прошле недеље чак тријумфално – с милијардама долара остављеним на столу. Путин је био једном у Словенији и једном у Хрватској, а можда ће отићи с дужности остајући дужан за посету Србији.

У дипломатском пасошу шефа Русије има шест америчких улазних печата, али оно чиме се папир одликује јесу „визе” неких других играча које је Русија оценила важним за доба које наступа. То је, на пример, први лидер Русије који је дошао у Саудијску Арабију и Бразил, и први после Стаљина који је посетио Иран. Разумљиво, путовао је у Северну Кореју, чак је посетио Чиле и Аустралију, али такође – три пута Малезију, четири пута Индију и седам пута Кину, указујући на које све стране упућује руски државни компас.

Био је, даље, у Грчкој, Јужноафричкој Републици, Мароку, Катару и Јордану, увек афирмишући и промовишући руске увећане интересе. И био је 2000. на Куби. Или је можда тачније рећи у Варадеру на Куби, пошто је после Хаване пожурио на беле пешчане плаже, остајући тамо неколико дана – тврди се, опчињен кубанским „рајем на земљи”.

У мандату Путина, руска спољна политика је добила „физиономију”, уобличена. За мандата Јељцина она, гледано из данашњег угла, није ни постојала. Путовања шефа Кремља била су при крају сведена на одлазак и долазак из санаторијума. Само – то није оправдање