Сиве зоне Мита Ромнија

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Да ли и шта то крије Мит Ромни одбијајући да јавности стави на увид детаље свог личног богатства (процењеног на око 250 милиона долара) – пореске пријаве за више година и јасан извештај о десетак својих рачуна у Швајцарској, на Бермудама и на Кајманским острвима, све познатим „пореским рајевима”.

После истраживачког текста у магазину „Венити фер” из пера Николаса Шаксона, аутора познате књиге о пореским рајевима („Острва с благом”), која се сматра класиком за ову област, финансијску историју републиканског кандидата узео је на мету и Обамин изборни штаб, у серији рекло би се синхронизованих наступа на телевизијским мрежама.

Највише је о томе говорио Роберт Гибс, некадашњи Обамин портпарол, а сада глави саветник у кампањи за реизбор, који је на Си-Ен-Ену поручио да „нико не зна” да ли је Ромни можда начинио неки порески прекршај држећи новац на страним рачунима. И Гибс је свој напад засновао на Шаксоновој тези да је тешко рашчланити колико је пара Ромни „паркирао” у пореским рајевима где закони штите тајне богатих улагача и по правилу их не откривају пореским властима њихових земаља.

„Нико не зна зашто он има компанију на Бермудама, зашто је није поменуо у седам различитих финансијских извештаја и зашто ју је пренео на друго име пре него што је постао гувернер Масачусетса”, питао је Обамин саветник, позивајући републиканског изазивача свог шефа да обелодани више својих пријава и тиме покаже да ли је поштовао америчке пореске законе.

Обамин штаб је објавио и нови рекламни спот у којем потеже исту тему. „Мит Ромни говори да технички није прекршио ниједан закон тиме што је свој новац држао у пореским рајевима. Али запитајте се да ли је техничко поштовање закона довољан стандард за неког ко жели да буде председник САД?”, поручује се у том политичком огласу.

Гибс је настојао и да проблем објасни онима који се не разумеју много у суштину „офшор” рачуна, рекавши да је своју банку изабрао због тога што има банкомат у близини његове куће, док „Ромни има рачун у Швајцарској”.

Нападу се придружила и Деби Восермен Шулц, председавајућа Демократског националног комитета, главног органа председникове партије, која је, гостујући на републиканцима наклоњеној Фокс телевизији, изјавила да би „Американци требало да се запитају зашто су једном америчком бизнисмену потребни рачун у Швајцарској и друге тајанствене инвестиције”.

Сенатор из Илиноиса Ричард Дарбин је на телевизији Си-Би-Ес оценио да Ромнијеви инострани рачуни могу да значе само две ствари: или на тај начин избегава порез, или не верује у америчку економију. „Рачун у Швајцарској се отвара или да сакријете оно што радите или зато што верујете да је швајцарски франак јачи од америчког долара.”

У „гађању” Ромнија учествовао је Мартин Омали, демократа који је гувернер државе Мериленд (и који наговештава кандидовање за председника 2016), објашњењем да се републикански кандидат отварањем рачуна у Швајцарској „кладио против Америке”.

Најзад, Ромнијеве финансије и његово одбијање да изнесе детаље о томе, биле су тема и популарне колумне економисте нобеловца Пола Кругмана у „Њујорк тајмсу”, насловљене са „Сиве зоне Мита Ромнија”. Она почиње навођењем примера председничког кандидата који се такође звао Ромни, а који је, кандидујући се, објавио своју 12-годишњу финансијску историју, објаснивши да подаци само за једну годину могу да обману.

Био је то Џорџ Ромни, отац данашњег председничког кандидата, и то је било пре 44 године. Разлику у начину на који су се обогатили отац и син и како су о томе упознали јавност, Кругман узима као илустрацију колико се у последњој половини века променила и сама Америка.

Ромни старији је водио компанију „Америкен моторс” која се бавила компактним аутомобилима у време када је детроитска „велика тројка” пажњу посвећивала само оним великим. Био је успешан, што се види из пореских пријава за 12 узастопних година, у којима пажњу привлачи и податак да је на своје заиста велике приходе плаћао порез по просечној стопи од 37 одсто.

За разлику од оца, син Ромни се није обогатио прављењем нечега што су људи желели да купе, већ прилично мистериозним финансијским инжењерингом. Кад је на крају објавио пореску пријаву само за 2010. и пројекцију за 2011, показало се да је порез платио по стопи од само 15 одсто (запослени Американци на своје зараде плаћају 35 одсто), при чему јавност није сазнала много о његовим пословима.

„Избори се тичу и личности кандидата, а како он поступа са својим новцем сигурно о томе много говори”, констатује Кругман, закључујући да ће, ако Ромни не каже целу истину о својим финансијама, бити разлога за сумње како крије нешто што може озбиљно да му нашкоди.

На ову канонаду, Ромнијев штаб је узвратио да је он платио „сваки цент” пореза који му је био разрезан, оптужујући истовремено Обаму да на овај начин жели да избегне разговор о озбиљним економским темама данашње Америке. У јавности је међутим са извесним изненађењем дочекана изјава данас првог човека републиканаца, председавајућег Представничког дома Конгреса Џона Бејнера, да бирачи у новембру „неће бити заљубљени у Ромнија”, што се узима као доказ да и међу америчким конзервативцима васкрсавају сумње у његову „изборност”.

Милан Мишић