Ђелићева инјекција

Србија је на последњем месту у Европи по читаности дневне штампе. У Брозово време то је било мало боље. Били смо претпоследњи, а Албанија је једина била иза нас. Истраживање "Ајрекса" и "Стратеџик маркетинга" с краја прошле године показује да грађанин Србије просечно дневно чита 46 минута дневне новине. Најчитанији је "Блиц", следе "Вечерње новости", "Курир" и "Политика". За политичке часописе опада интересовање.

Знајући за ове податке и верујући да читање квалитетних новина подиже културни и образовни ниво друштва Божидар Ђелић, члан Политичког савета Демократске странке и кандидат ове странке за премијера, предложио је на саветовању о односима између медија и политичара у Британском савету, да влада помогне такву штампу.

За "Политику" Божидар Ђелић објашњава своју идеју: "Озбиљни медији по правилу имају вишу цену, зато што имају мањи тираж и мање реклама, а потребно им је више запослених који ће писати озбиљне текстове. Зато би из буџетских фондова, што јесте влада, требало по строгим критеријумима да им даје средства. О томе не би одлучивала само влада, већ и нека комисија. Помоћ би могла да стигне и из међународних фондова, или преко акција ЕУ. То постоји на Западу  и у земљама у транзицији, и ја ћу се овде укључити у такву акцију".

Одговарајући на примедбу да би тако влада под своју шапу ставила добре новине, Ђелић одговара да би требало нешто предузети да квалитетни медији не буду на удару тајкуна. "Између тога да се влада меша у рад медија и да сав новац иде таблоидима, мања је штета да се помогне озбиљним медијима. У земљи као што је Србија, потребно је да се озбиљни медији више читају", каже Ђелић.

Али, Сњежана Миливојевић, професорка на ФПН, каже: "Код нас држава није показала да хоће да очува озбиљне медије. Неке новине су се везивале за власт што их је коштало губитка угледа. Поред тога постоји шума новина и ништа се не зна о читаности, јер се то проглашава за пословну тајну, што нигде у свету није тако. Власништво медија је недефинисано, а не зна се ни како се неке новине објављују јер је извесно да се не исплате".

Ипак, она не одбацује у потпуности Ђелићеву идеју, дајући јој другачије форме. "Ако би код нас постојао фонд за озбиљне медије онда би новац требало да деле удружења састављена од професионалних стручњака са јасним критеријумима и у ограниченом трајању. Требало би наћи начин да се помогне озбиљним медијима, али то треба урадити пажљиво, јер су то паре пореских обвезника. У нашим компликованим и транзиционим околностима то би било тешко извести, јер је низак степен поверења у власт и медије. Поред тога грађани не верују медијима који се финансирају из иностранства", каже Миливојевићева.

Други начин помоћи је можда лакше остварљив. Миливојевићева подсећа на британско искуство. У тамошњем парламенту вођена је дискусија како би се регулисало да озбиљна штампа буде без порнографског садржаја. Односно да новине које објављују фотографије голих жена и мушкараца не могу да се третирају као озбиљна штампа. Акцију је покренула посланица Клер Шорт, која је предлагала да такве новине немају статус информативне дневне штампе и да буду другачије опорезоване. То што такве новине имају и другу врсту садржаја их није могло оправдати. Клер Шорт је била нападана, али је ипак на крају добила подршку. У Великој Британији расту тиражи озбиљним новинама и повећава се број посета њихових Интернет издања.

Из начина на који коментарише Ђелићев предлог може се закључити да Љубица Марковић, директорка новинске агенције Бета, припада либералној струји у српском новинарству. Она се  пита шта су критеријуми да се медији прогласе озбиљним, и каже да је најважније да медији имају једнаке услове ако су регистровани, плаћају порезе и запошљавају новинаре. За њу није добро да има медија који још зависе од буџета, јер се тако финансирају, а истовремено су на тржишту. "Држава је дужна да направи законе и да их поштује. Држава је 2002. године ускладила законе са европским стандардима. Претварање РТС-а у јавни сервис је на папиру донекле  добро урађено. Танјуг је 2001. године претворен у државну агенцију, јер држава може да буде оснивач једне агенције". Либерализам Љубице Марковић очигледан је када каже: "Али, ако држава буде медијима давала новац, она ће их тако контролисати и постављати им главне уреднике. За озбиљне медије постоје фондови у ЕУ или конкурс Европске агенције за реконструкцију".

Ово значи да и у ЕУ брину о медијима, да не сматрају грехом да им се помогне. Сњежана Миливојевић каже да се на Западу помажу  медији. "Пре свега се помажу медији националних мањина, због плурализма. У Шведској се увек помаже други по величини медиј да га не би "појео" први јачи. То нису политички критеријуми већ је циљ плурализам и спречавање одумирање медија.. И у Аустрији постоји фонд за помоћ медијима."

Расправа о Ђелићевој идеји је почела. Ипак, ваља подсетити да закон забрањује влади да буде власник медија, дозвољавајући додуше могућност да она ипак има своју новинску агенцију. Ипак, и без финансијске инјекције коју предлаже Ђелић, у Србији је већ прилично распрострањена прича о утицају власти или појединих њених представника на неке медије.