Зашто нема владе без Динкића

Нема владе без Млађана Динкића. Минулих 12 година без свакога се могло: и без Бориса Тадића и без Војислава Коштунице, Томе Николића, Ивице Дачића, Чедомира Јовановића… Осим без Динкића, који је у свакој подели карата на политичком тржишту био незаобилазан. Управо то многи његови критичари сматрају највећим успехом. Ескивирање цензуса, способност да минимум гласова претвори у максимум власти, да избламира политичке аналитичаре који му прогнозирају сигурну пропаст, да кумује састављању и растављању сваке владе – дисциплине су у којима Динкић, бар засад, нема конкурента на политичкој сцени.

Потпуно је извесно да ће један од најважнијих ресора – финансије – у новој влади припасти управо њему и да ће у наредном периоду кројити буџетску политику.

Динкићеве колеге економисти замерају му много тога. Многи од њих не могу да му опросте издају идеје слободног тржишта и што је постао заговорник теорије државне интервенције. „Нисам ни ја био кензијанац”, правдао се Динкић једном приликом и додао да га је криза на то натерала.

Економиста Млађен Ковачевић један је од његових жестоких критичара. Својевремено је у једном реферату чак 13 страна посветио Динкићевим неиспуњеним обећањима и нашироко објашњавао где је све живот демантовао овог политичара. Као бившем гувернеру највише му замера што је фиксирао курс, док је инфлација у то време расла. Највећи минус Динкићу као бившем министру финансија, по Ковачевићевим речима, јесте то што се хвалио да је остварио суфицит, односно вишак у државној каси.

– А то је лако ако имате око четири милијарде прихода од продаје имовине и ако се задужујете – каже наш саговорник.

На списак грехова лидера УРС-а Ковачевић је ставио и Национални инвестициони план (НИП) преко кога је новац од приватизације отишао на уситњене, а не капиталне пројекте.

– Не могу да видим шта је добро урадио, последице његовог рада су катастрофалне – оштар је Ковачевић.

И док он не може да види успехе Млађана Динкића, његов млађи колега Горан Николић чини се не види неуспехе лидера УРС-а.

– Чак и ове бесплатне акције за које га сви прозивају мислим да нису његов минус. Чини ми се да је и он сам веровао у ту идеју и да је зато то обећао – објашњавао је Николић свој став.

На списак Динкићевих успеха Николић је уписао стабилизацију динара, увођење пореза на додату вредност, као и увођење фискалних каса. „Пре њега стамбених кредита уопште није било, тако да је и то његова заслуга”, присећао се наш саговорник.

Привлачење страних инвеститора субвенцијама, кредити за ликвидност привреди, али и реформа банкарског система за неке економисте су Динкићев плус, док су за друге минус.

Љубодраг Савић, професор на Економском факултету, где је Динкић и студирао, издвојио је по један највећи успех и неуспех лидера УРС-а. Тако Савић сматра да је највећа Динкићева заслуга било увођење ПДВ-а, што је повећало приходе у буџет. Са друге стране, замера му што је творац НИП-а.

– Иако идеја није лоша, њена примена је извитоперена – објашњава Савић.

Реформу банкарског система овај професор не зна да ли да стави на листу успеха или неуспеха. Јер, чињеница је да је банкарски сектор стабилан, али такође видимо и шта то значи и колико скупо странцима плаћамо камате на кредите. Истовремено, оздрављење банкарског система значило је и ликвидацију четири банке, подсећа Савић.

Иван Николић, сарадник Економског института, Динкићу замера на идеји фискалне децентрализације. Изменама Закона о финансирању локалних самоуправа којим је више новца од пореза на зараде остало општинама направљен је огроман јаз изеђу прихода и расхода у централној каси.

– За њега је карактеристичан тај екстремни прагматизам. Он показује невероватну спремност да оствари неке своје идеје по сваку цену, не бирајући средства. То некада може да буде добро, а некада оставља озбиљне последице. Понекад је брзоплет и не поштује хијерархију – закључује Николић.

А. Телесковић