Између два зла

Кад је, пре неколико година, у Будимпешти отворена "Кућа терора", први музеј посвећен жртвама домаћих фашиста, али и совјетских окупатора и комунистичког режима у Мађарској, јавност се поделила око питања да ли се могу изједначити ове две врсте злочина. Главни аргумент у прилог том ставу је био да је сваки терор исти, и да су жртве једнако патиле од прогона, понижења, батина и мучења било да је њихов тамничар, односно џелат, то радио заступајући идеје националсоцијализма, или научног марксизма. Сада се слична дискусија распламсава у оквиру Европске уније. Све је почело кад је Немачка, као председавајућа ЕУ, затражила да се у целој Унији одреди законски минимум казни за подстицање расне мржње и геноцида, а неке друге чланице Уније одговориле захтевом да се у предлог закона унесу и казне за непризнавање злочина почињених у тоталитарним режимима, укључујући и оне комунистичке. Један дипломата у ЕУ, заступник тезе да нацизам и комунизам треба да буду експлицитно наведени у овом предлогу, и изједначени пред законом, каже за бриселско електронско гласило "ЕУ обзервер" да су злочини и једних и других исти, са моралне тачке гледишта.

Стефан Харабин, министар правде Словачке, међутим, противи се томе и наглашава да они не могу бити једнако третирани. Његово мишљење деле и неке друге европске посткомунистичке земље, које предлажу да се засебно говори о политичким злочинима, и онима заснованим на расној, верској, националној или етничкој припадности.

На супротној страни су Естонија, Пољска и Словенија.

Иако, очигледно, не постоји јединствен став међу свих 27 чланица ЕУ о томе да ли послератна недела комунистичких диктатора треба сврстати уз она која су чинили нацисти за време Другог светског рата, у једноме се, изгледа, сви слажу, а то је да су спремне да се одлучно супротставе ксенофобији и расизму.

У предложеном нацрту закона помињу се две групе злочина кажњивих од једне до три године затвора на територији целе ЕУ. У прву се убрајају јавни позиви на мржњу и насиље према припадницима других народа, вера, националности или расе, а поред осталог обухватају и дистрибуцију видео и аудио-снимака, слика, текстова и осталог материјала. У другу групу спадају јавно порицање, опраштање или обезначавање геноцида, злочина против човечности, ратних злочина, и недела дефинисаних на Нирнбершком суду (мисли се пре свега на холокауст).

"Подстицање на дискриминацију" је избачено из текста предлога. Немачка министарка правде Бригита Циприс је, тим поводом, објаснила да није сваки акт расизма и ксенофобије криминално дело, подвлачећи значај поштовања слободе изражавања. У том погледу се јако разликује од бившег министра унутрашњих послова Велике Британије, Чарлса Кларка, који верује да од ове слободе треба одступити кад она води подстицању насиља и тероризма, и који је у британском Парламенту прогурао такав закон.

У полемичком одмеравању врсте, тежине и моралног значаја појединих историјских догађаја – недела и неправди који су им, по њиховом уверењу, починили њихови негдашњи непријатељи – и нове и старе чланице ЕУ спремне су да "изађу на мегдан" својим садашњим савезницима. Примера је обиље. Пољска и Немачка (пруски власници траже натраг одузета имања). Италија и Хрватска (злочини у Истри). Естонија и Русија (рушење споменика совјетским ослободиоцима у Талину).

Негде успут, док буја надметање у "преиспитивању прошлости" упоредо са покушајима сузбијања нових злочина глобалног тероризма, обликује се и нов однос према медијима, којима се све мање допушта да сами процењују границе "коректности" нечијих јавних наступа и изјава. Ако им је замерано да су досад из себичних, комерцијалних разлога понекад пуштали у јавност и крајње спорне садржаје, могло би им се ускоро догодити да из општих, патриотских разлога – више не смеју да пуштају ни оно што је тек обична разлика у мишљењу.