Između dva zla

Kad je, pre nekoliko godina, u Budimpešti otvorena "Kuća terora", prvi muzej posvećen žrtvama domaćih fašista, ali i sovjetskih okupatora i komunističkog režima u Mađarskoj, javnost se podelila oko pitanja da li se mogu izjednačiti ove dve vrste zločina. Glavni argument u prilog tom stavu je bio da je svaki teror isti, i da su žrtve jednako patile od progona, poniženja, batina i mučenja bilo da je njihov tamničar, odnosno dželat, to radio zastupajući ideje nacionalsocijalizma, ili naučnog marksizma. Sada se slična diskusija rasplamsava u okviru Evropske unije. Sve je počelo kad je Nemačka, kao predsedavajuća EU, zatražila da se u celoj Uniji odredi zakonski minimum kazni za podsticanje rasne mržnje i genocida, a neke druge članice Unije odgovorile zahtevom da se u predlog zakona unesu i kazne za nepriznavanje zločina počinjenih u totalitarnim režimima, uključujući i one komunističke. Jedan diplomata u EU, zastupnik teze da nacizam i komunizam treba da budu eksplicitno navedeni u ovom predlogu, i izjednačeni pred zakonom, kaže za briselsko elektronsko glasilo "EU obzerver" da su zločini i jednih i drugih isti, sa moralne tačke gledišta.

Stefan Harabin, ministar pravde Slovačke, međutim, protivi se tome i naglašava da oni ne mogu biti jednako tretirani. Njegovo mišljenje dele i neke druge evropske postkomunističke zemlje, koje predlažu da se zasebno govori o političkim zločinima, i onima zasnovanim na rasnoj, verskoj, nacionalnoj ili etničkoj pripadnosti.

Na suprotnoj strani su Estonija, Poljska i Slovenija.

Iako, očigledno, ne postoji jedinstven stav među svih 27 članica EU o tome da li posleratna nedela komunističkih diktatora treba svrstati uz ona koja su činili nacisti za vreme Drugog svetskog rata, u jednome se, izgleda, svi slažu, a to je da su spremne da se odlučno suprotstave ksenofobiji i rasizmu.

U predloženom nacrtu zakona pominju se dve grupe zločina kažnjivih od jedne do tri godine zatvora na teritoriji cele EU. U prvu se ubrajaju javni pozivi na mržnju i nasilje prema pripadnicima drugih naroda, vera, nacionalnosti ili rase, a pored ostalog obuhvataju i distribuciju video i audio-snimaka, slika, tekstova i ostalog materijala. U drugu grupu spadaju javno poricanje, opraštanje ili obeznačavanje genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, i nedela definisanih na Nirnberškom sudu (misli se pre svega na holokaust).

"Podsticanje na diskriminaciju" je izbačeno iz teksta predloga. Nemačka ministarka pravde Brigita Cipris je, tim povodom, objasnila da nije svaki akt rasizma i ksenofobije kriminalno delo, podvlačeći značaj poštovanja slobode izražavanja. U tom pogledu se jako razlikuje od bivšeg ministra unutrašnjih poslova Velike Britanije, Čarlsa Klarka, koji veruje da od ove slobode treba odstupiti kad ona vodi podsticanju nasilja i terorizma, i koji je u britanskom Parlamentu progurao takav zakon.

U polemičkom odmeravanju vrste, težine i moralnog značaja pojedinih istorijskih događaja – nedela i nepravdi koji su im, po njihovom uverenju, počinili njihovi negdašnji neprijatelji – i nove i stare članice EU spremne su da "izađu na megdan" svojim sadašnjim saveznicima. Primera je obilje. Poljska i Nemačka (pruski vlasnici traže natrag oduzeta imanja). Italija i Hrvatska (zločini u Istri). Estonija i Rusija (rušenje spomenika sovjetskim oslobodiocima u Talinu).

Negde usput, dok buja nadmetanje u "preispitivanju prošlosti" uporedo sa pokušajima suzbijanja novih zločina globalnog terorizma, oblikuje se i nov odnos prema medijima, kojima se sve manje dopušta da sami procenjuju granice "korektnosti" nečijih javnih nastupa i izjava. Ako im je zamerano da su dosad iz sebičnih, komercijalnih razloga ponekad puštali u javnost i krajnje sporne sadržaje, moglo bi im se uskoro dogoditi da iz opštih, patriotskih razloga – više ne smeju da puštaju ni ono što je tek obična razlika u mišljenju.