Руска игра уз обале Сирије

Доливање уља на ватру, уобичајена војна вежба, припреме за евакуацију руских грађана на раду у Сирији, заузимање стратешких позиција у енергетски јаком региону, акција спасавања председника Башара ал Асада или, чак, покушај присвајања дела сиријске територије... Све су то питања која су се наметнула после јучерашњих вести да је неколико бродова руске Црноморске флоте кренуло ка обалама ратом потресане блискоисточне медитеранске државе.

За свако од постављених питања могао би се наћи рационалан одговор. Али ниједан не решава оно што је најважније – не доноси ни мир, ни ваљан договор представника режима председника Асада и опозиционих вођа о, макар и привременом, одлагању оружја. Подсетимо, пре неки дан је обзнањен податак да је број погинулих у рату у Сирији већ премашио 13.000.

Оно што свакако утиче на продужење драме сиријског народа јесте неспремност великих сила, пре свега САД и Русије, да се у оквиру Уједињених нација споразумеју о јединственом решењу за обуставу насиља у овој држави. Русија у том смислу тражи договор власти у Дамаску и побуњеника, Запад инсистира на жестоким санкцијама. Али наведене санкције тешко би погодиле и сиријске пословне партнере у Русији. То Москва не може да дозволи.

Асадови опоненти, који су јуче боравили у руској престоници, ствар дижу на виши ниво. Како је изјавио један њихов представник: „Оно што се тамо (у Сирији) догађа нису неслагања између опозиције и владе, већ – револуција“. Поменути је чак целу ситуацију упоредио са својевременим распадом Совјетског Савеза. У Москви, која зна кроз шта је све Русија пролазила у наведеном периоду, таква изјава није дочекана са усхићењем.

„Руси морају да буду свесни да се Асадов режим преобратио у опасност, не само за Сирију, него и цео регион, а потврде тога већ стижу из Либана и Турске“, изјавио је током сусрета са руским дипломатама Џорџ Сабра, представник сиријских хришћана.

Са друге стране, мада су поменути изасланици нагласили да је за њихову земљу Русија једна од најважнијих држава, у Москви су свесни да би одустајањем од подршке Асаду могли да изгубе последњег стратешког савезника на Блиском истоку. Не треба сметнути с ума ни чињеницу да је Сирија један од јаких економских партнера Русије, поготово када је реч о испорукама наоружања. Пре шест година између две земље у том смислу је потписан уговор вредан 5,5 милијарди долара. Само су новонастале околности спречиле да се поменути уговор испоштује до последњег слова.

Руски адут јесте и чињеница да међународно деловање у, на пример, Ираку није дало тражени резултат. Пуцњава је утихнула, али није донела најављивану политичку стабилност, ни боље услове за живот тамошњих грађана. Како се пре неки дан изјаснио руски председник Владимир Путин, Москва неће пристати на било какву војну интервенцију против режима у Дамаску без претходног „зеленог светла” Савета безбедности УН, у којем Русија располаже – правом вета.

Интересантно, кретање руских бродова ка сиријској обали, тачније Тартусу, руској војној бази у Средоземљу, у САД нису доживели претерано драматично. По мишљењу Вашингтона реч је о – уобичајеним маневрима. Мирноћу Американаца, на неки начин, поткрепљује и писање руских медија по којима је Москва одлуком да Дамаску не испоручује ново наоружање, посебно када је реч о авијацији, на неки начин, ставила на знање да је, под одређеним условима, спремна да се одрекне и самог Асада.

На не тако давно одржаном самиту Г-20 шеф руске државе Владимир Путин био је одлучан да је важно да у Сирији не дође до просте смене режима, већ до стварања такве ситуације у земљи која би омогућила постизање мира. Москва и даље инсистира на томе и тражи од сиријске опозиције да се политички уједини како би могла да представља истинску алтернативу Асадовом режиму.

Јер једино јака конкуренција актуелној власти може да гарантује да земља, после евентуалних промена, неће упасти у нефункционални политички колапс и додатне сукобе, што би, свакако, штетило руским интересима у овој земљи, па и у читавом блискоисточном региону.

Слободан Самарџија