"Одокативни" рејтинг

Приватни пензиони фондови, који су по Закону обавезни да купују првокласне вредносне папире како би на тај начин очували и увећали капитал својих улагача, у Србији не могу да буду сигурни да нису купили "мачку у џаку", јер не постоје рејтинг организације које би утврдиле рејтинг емитената и њихових хартија.

Те независне фирме, које по одређеним критеријумима рангирају компаније и њихове хартије додељујући им стандардизоване оцене у виду међународних ознака препознатљивих инвеститорима, једине су тржишне институције које недостају српском тржишту капитала, указује за наш лист Бранислав Јоргић, оснивач и власник прве приватне брокерске куће у Србији "Јоргић брокер".

Уобичајени двојац – листинг и рејтинг

Истини за вољу, ни у великом броју земаља у транзицији у којима је тржиште капитала тек "изашло из пелена" не постоје рејтинг организације па су инвеститори принуђени да купују акције и друге папире ослањајући се на доступне, релативно оскудне, а често и недовољно актуелне податке о емитентима и о њиховом пословању.

Ово поготово уколико се, као на српској берзи, све акције промећу на незваничном тржишту, јер се фирме још нису осмелиле на листинг, који подразумева и њихову обавезу да обелодањују све релевантне податке за доношење благовремене инвестиционе одлуке.

Додуше, на тржиштима у развоју, какво је наше, инвеститорима иде наруку то што су стартне цене акција, по правилу, испод реалних, тако да је раст њихове вредности уобичајен, а тиме и капитални добитак.

Међутим, утврђивање рејтинга компанија је значајно не само као оријентир за инвеститоре и постојеће акционаре већ и као својеврсни алиби за портфолио улагаче, какви су фондови, пред евентуално незадовољним акционарима који не би били задовољни приносом упркос улагању у најбоље рангиране акције.

Истовремено, самостални мали инвеститори, који немају аналитичке службе да им помогну у доношењу инвестиционих одлука, ослањањем на рејтинг емитената и њихових хартија лакше би се одлучивали у шта да уложе свој новац. Рејтинг је веома битан и приликом емисије нових акција и њихове иницијалне (прве) јавне понуде, јер од тога како је вреднована компанија – емитент може да зависи и успех емисије, односно износ средстава који ће се прикупити на тржишту, наглашава Јоргић.

Индексни оријентир за купце

У ситуацији у којој не постоји званично берзанско тржиште, нити рејтинг компанија, инвеститори често прате берзанске индексе, пре свега Belex15, и улажу најликвидније акције које улазе у индексну корпу.

Ако вредност индекса почне да пада, то је знак да је појефтињење акција доминантни тренд и да би било добро да власници промене структуру портфеља који поседују.

Утврђивање рејтинга компанија је значајно, јер се потенцијалним инвеститорима шаље порука да је емитент способан да сервисира обавезе према купцима њихових вредносних папира, док ревизорске куће оцењују веродостојност финансијских извештаја компанија, објашњава наш саговорник.

Рангирање фирми је добровољно, при чему је интерес компанија да имају утврђен рејтинг и да га побољшају пресудан, јер на тај начин демонстрирају своју пословну самоувереност и спремност да се подвргну јавном оцењивању, што им доноси нове клијенте и привлачи инвеститоре.

Потреба за оваквим оцењивањем појавиће се у Србији врло брзо, уверен је Јоргић, који очекује да се на Београдској берзи ове године на организованом берзанском тржишту нађе више фирми, као и да стартују прве (иницијалне) јавне понуде акција ради прикупљања свежег капитала за развој.

Међутим, не треба губити из вида да и на ванберзанском тржишту, какво је српско тренутно, постоји атрактивна финансијска роба која обезбеђује купцима солидне а често и веома велике приносе.

Тако су почели да се развијају гиганти попут Мајкорсофта или Ксерокса, који су имали инвеститоре уверене у њихову пословну перспективу, каже Јоргић.