Потрага за дијамантима

У издању "Алтере" и "Српске школске књиге" недавно је објављен роман "Амерички шпијун" писца, новинара и публицисте Момчила Стојановића. Ово је шести Стојановићев роман у којем аутор, иначе добитник Домановићеве награде за роман "Покровитељи", иронично и сатирично приказује савремено време и односе међу људима који су "заражени" политиком.

Интригантни наслов – "Амерички шпијун" – може читаоца да наведе да помисли да се ради о кримићу. Аутор признаје да роман помало и јесте кримић, "али с хуморно-сатиричним приступом, па му дође у неку руку и као пародија кримића".

– Заправо, био би то друштвени кримић – када би постојала и таква литерарна одредница. У сваком случају, то је прича о нашој стварности са самог краја деведесетих година минулог века, слика земље Србије која се, гле, готово и не разликује од Домановићеве "Страдије" од пре читавог једног века –објашњава Стојановић.

Домановићева награда као да обавезује на сатиру:

– Жири ове награде препознао је у мом хуморно-сатиричном приповедању домановићевску црту. "Покровитељи" су досад једини роман који је добио ово признање, сви други лауреати, међу којима се недавно нашао и Матија Бећковић, јесу писци краћих форми. Мало је, међутим, познато да се и сам Домановић спремао да напише роман, али га је у томе спречила прерана смрт. Иначе, "Покровитељи" су прва књига из трилогије коју сам назвао "Домановићградска хроника": на њу су се, потом, надовезали романи "Обновитељи" и "Амерички шпијун". И поприште радњи сва три романа је место са симболичним именом – Домановићград. Тиме сам желео да истакнем сатирични карактер мог приповедања и, уједно, учиним омаж свом великом претходнику. Уосталом, зашто се градови не би називали и по писцима а не само по политичарима; ови други могу и да нанесу штете, док су писци увек на понос свом роду.

Уредници "Рада" Јовица Аћин и Новица Тадић, издавачи романа "Обновитељи", истичу да је Момчило Стојановић и Сремчев следбеник, док Милосав Мирковић у роману "Велика фешта", који су заједно објавили београдска "Просвета" и загребачка "Младост", види и пастелну гротеску која би се могла дичити својим гогољевским пореклом.

У "Америчком шпијуну" Стојановић осликава, како нам каже, нашу не тако давну прошлост:

– Реч је о пређашњем још несвршеном времену, о милошевићевском клаустрофобичном миљеу у којем се као Вођа појављује и сам Милошевић, и када су измишљани свакојаки шпијуни. А има ли погодније прилике за шпијунску аферу него кад у паланку бане странац, и још Американац, а Американци су нас тек бомбардовали? Ништа зато што је он наше горе лист који је дошао у посету баби и деди. Свако је сумњив, а поготово ако се од сумњичења нешто може и ушићарити. Зато месни челници, па и они у престоници, све до самог Вође, учествују у плетењу шпијунске мреже у коју, временом, и сами почињу да верују и у коју, гле, и сами упадају.

У "Америчком шпијуну", наиме, оглашава се епохални проналазак – читаво брдо дијамантског камена. Додуше, овај проналазак датира још из Брозовог доба: у овом роману се само обнавља прича о његовој експлоатацији, која почиње још у "Обновитељима".

– Уосталом, била су то времена, и Брозово и Милошевићево, када се лако-олако, стварала светла будућност, када су се сејале илузије да смо богати и моћни. Дијамантска грозница ми се учинила прикладном – каже писац.

Бавећи се, како објашњава, стварношћу, Стојановић сматра да би за читаоца она била банална када би била описана строго реалистички, па је ваљало потражити неку дистанцу, неки отклон.

–Зато сам прибегао искошеној визури – шаљивом приповедању, иронији као најподеснијој полузи за ту сврху у литератури. Да се мало нашалимо, да све оно што смо добро знали примимо мало са одстојања и са смешком, онако како неке своје неприличне догодовштине из прошлости умемо да препричавамо у шаљивом тону – каже Стојановић и додаје да се у свом роману шали, али да то хуморно на моменте прелази у иронију, па и гротеску. "Тако и читав роман поприма обличје игре, као што је уосталом и цела уметност само једна игра духа."