Крајишко духовно благо

Ових дана, ојкача је званично уписана у први Национални регистар за нематеријално културно наслеђе Србије. Поред ојкаче, међу двадесет седам елемената духовне баштине, налазе и крсна слава, ђурђевдански обред и молитва, врањанско певање, златиборско певање „из вика”, певање уз гусле, гајде, пиротско ћилимарство и дуго. Тим поводом, у Етнографском музеју у Београду основан је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије, који ће поред осталог имати задатак да штити и ојкачу.

Одлуком Националне комисије и Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије, ојкача је, као поетско-музичка, то јест, поетско-вокална творевина Срба Крајишника–Динараца у Србији, ушла у први у нас направљен Национални регистар НКН. Ово је значајно из више разлога, понајпре што се тиме етаблира српска крајишко-динарска баштина као својина државе Србије, чиме се она обавезује да институционално негује и чува ово духовно благо. Тиме се зацељује онај вековни бол силних сеоба, миграција, збегова и колонизација, а поводом похара, изгибија и ратова који су као по правилу захватали прекодринске лепе пределе и померали стотине хиљада живих српских душа на балканском простору. Уласком ојкаче у национални регистар НКН Србије, крајишка баштина се ослобађа апатридне позиције „ни на небу ни на земљи”.

Затим, с обзиром на то да је Хрватска присвојила ојкање, посебно важна димензија уписа ојкаче у Национални регистар Србије, јесте верификација овог феномена као српског елемента нематеријалног културног наслеђа на Балкану. Познато је да је хрватска држава прогласила ојкање као своју баштину, не помињући Србе Крајишнике који вековима баштине овај препознатљиви облик свога идентитета на терену Хрватске. Као тобож само њихово, Хрвати су номиновали ојкање за светску баштину на листи Унеска.

Ојкача припада и српском етносу у Босни и Херцеговини, у Републици Српској, конкретно – у Босанској Крајини. Нема сумње да ће, после одлуке Србије да верификује ојкачу данас као део свог нематеријалног културног наслеђа, Република Српска, односно Босна и Херцеговина, морати што пре да етаблирају овај елемент и као део своје баштине, то јест, да га институционално заштите и тиме оснаже укупну позицију српског нематеријалног културног наслеђа на Балкану. А то значи, уз аргументован и реалан утицај – конкретан пробој ка листама Унеска.

У раду на књизи „Ојкача” (пет издања), на терену, фасцинирале су ме свежина и старина ојкаче у исти мах, њена способност да се прилагођава времену и регенерише, увек задржавајући мирис и боју свога корена.

Ојкача је вековна особеност по којој се препознаје један велики духовни талас српског народа. Непролазном лепотом ојкачког звука и витешким надметањем гласова, замеће се лепа кавга ојкачких група у старом козарском колу, на пример. Мелодијски распон ојкаче оживљава речи, спира са њих устајалу мемлу неговора, а понекад садржи и неки далеки литургијски одјек на народни начин.

Ојкачи десетерачки двостих је прича за себе. Довитљивост, шеретлук и бараблук, а онда истинољубивост и искреност, на крилима карактеролошких црта и менталитета, доносе истинску уметничку вредност која се непрекидно обнавља и траје. И кад је најврлетнији, ласциван или еротски, тај двостих је добронамеран, он хита да обрадује, да спасе од чамотиње духа, да нахрани радошћу гладну душу. А распон тема је широк и неухватљив, од лирског и нежног преко сирово животног до трансцендентног, а све на духовит и здрав начин, без комплекса и предрасуда. Ником се ту не клања и не робује, све је у праску слободе и разбијања пуританског стида, а у разлету мисли и срца, рација и луцидности.

Ево једне ојкаче из Кочићевог времена: Тешко части кад робује власти,/ туђој власти у вр’јеме пропасти. Актуелна и свевремена песма, као да је насталa у нашем историјском трeнутку. А онда лепеза антологијских примера ојкаче: Роди, мајко, још једног ко мене/ па ћеш имат’ двије успомене. //Видиш, драги, онај чопор зв’језда,/ тако сам ти мараму извезла. //Нема мала ливаде у гају/ ђе се твоја леђа не познају. // У мог лоле кућа насред горе,/ па му лишће пада на прозоре. //Дрино водо, жубора ти твога,/ немој бити међа рода мога.