Одшкринута бокељска шкриња

– Центара за културу у региону има колико хоћете. Таворе, немају средстава тако управе ових кућа морају саме да иницирају програме и тако подстакну осниваче и град да на њих гледају другачијим очима. Када смо се пре десетак година окупили у Центру за културу Тивта на првој проби представе „Бокешки де-мол” Стевана Копривице, у режији Милана Караџића пола града нам се смејало, а пола је вртело главом. Посебно када су на каст-листи прочитали глумачка имена која ће играти: Милена Дравић, Младен Нелевић, Бора Стјепановић. Остатак се смејао и гласно коментарисао да такву представу неће никада видети, посебно што су њима појмови позоришног дешавања били Подгорица и Београд – каже Милена Радојевић, директорка Центра за културу Тивта.

Промишљеном репертоарском политиком ова уметничка кућа последњих година добија на значају на културној мапи у региону. Овога лета на сада већ традиционалном фестивалу „Пургаторије” у Тивту биће изведено укупно десет представа уметничких ансамбала из Београда, Новог Сада, Загреба, Пуле, Љубљане, Ријеке и других градова.

Центар за културу Тивта поред тога на свом репертоару има неколико представа које је сам продуцирао, а које окупљају престижна глумачка имена: Властимир Ђуза Стојиљковић, Тања Бошковић, Ерол Кадић и други.

– Наш репертоарски концепт базира се на причама из Боке. Прве три представе урадили смо по нарученим медитеранским текстовима које је писао Стеван Копривица, јер смо сматрали да ћемо тако најлакше придобити публику. Невероватно је да се до тада готово нико није осмелио да пише о Боки, ако изузмемо комад „Лукреција илити Ждеро”. Пожелели смо да одшкринемо мало ту бокељску шкрињу богату историјом, легендама, културом, традицијом и када смо успели са „Бокешким де-молом” свесно смо наставили са тим неисцрпним темама. Исто тако, свесни смо да је прича могла да крене и другим путем, да представа није успела. Наше следеће представе морале су у неком сегменту свога бића, такође, мирисати на Медитеран – каже Милена Радојевић и објашњава како протеклих година Центар за културу Тивта истрајавао на свом уметничком путу.

– Када смо се после рата враћали себи најпре смо морали да створимо предуслове инфраструктуре и простора. Без тога нема културе ни развоја културе. Свака друга импровизација је јако скупа и не доприноси развоју уметности. Ценим амбијентално позориште, и тргове и градове, али без свога простора и тачно дефинисане сцене, било да је то зимска или летња не може се развијати култура. Утрошили смо неколико година док смо обновили летњу позорницу. Можете мислити које је Тиват имао визије, ако се зна да је још 1962. године саграђена зграда, али је пропала у земљотресу. Ово здање  санирано је 1992. када, док смо осам године касније обновили летњу позорницу. Уједно смо санирали и малу сцену атријума Бућа.

Милена Радојевић важи за енергичну, смелу жену. Током протеклих година сигурним корацима уздигла је Центар за културу Тивта на завидан ниво, али и вратила позоришну публику.

– У Тивту је током протеклих година живот и иначе био тежак, а културни је потпуно замро. Када смо успели да вратимо публику схватили смо да имамо услова да почнемо да се бавимо сопственом продукцијом. Надамо се да ће се у наредном периоду овде створити и институција позоришта. Да ли ће оно бити општинско или регионално, јер има и таквих назнака, скоро да и није небитно. Верујемо да ћемо успети да убедимо општину и Министарство културе Црне Горе и да ће се овде врло брзо десити позориште као институција културе. Наш предлог јесте да то буде продуцентско позориште по принципу Звездара театра, са стално запосленим људима у техници и организацији, а све друго су гостујући људи по уговору: глумци, редитељи, сценографи, композитори. Једноставно, фасцинирало ме је када сам видела да је Тиват још 1920. године имао своје аматерско позориште и да су људи са позивницама, као и данас ишли на премире. Значи да постоји нека традиција и континуитет и да постоји школована публика коју треба неговати. Тешко јесте, али без доношења радикалних одлука тешко да се можете издићи из просечности – објашњава Милена Радојевић.

Б. Г. Требјешанин