У глави стих, у руци штоперица

Као велики поборник фискултуре и здравог живота, свуда и на сваком кораку, песник Лаза Костић бавио се спортом. Војвођани су га виђали на улицама Сомбора и Новог Сада како свакодневно трчи у капуту (цилиндар је држао у руци и ако би наишао на неку даму, ставио би шешир, поздравивши је уз наклон), прескакао је степенице у Матици српској, верао се уз сремске храстове још од најранијег детињства, а ђулад је дизао уз чучњеве.

Покренуо је иницијативу за оснивање Удруге ватрогасне, јачачке и веслачке „Соко” 1872, која се 1885. дели и оснива се „Данубиус”, први веслачки клуб у Југославији, чији је Костић оснивач и председник. На овогодишњим Олимпијским играма у Лондону „Данубиус” ће отпочети преговоре о побратимљењу са првим веслачким клубом из Лондона, и то на иницијативу Фонда „Лаза Костић”.

– Желимо да Костића осветлимо из више углова. На Културној олимпијади у Лондону представили смо га као првог преводиоца Шекспира код нас, сада ћемо ставити акценат на његов спортски дух путем плаката Атиле Капитања и књижице коју је фонд приредио „Лаза Костић и ми: спорт, здравље и лепота”. На Ноћи музеја 2010. показали смо и „чувену” Костићеву штоперицу, поклон мецене Гедеона Дунђерског, која се налази у Музеју Војводине – каже Марина Милић-Апостоловић, оснивач фонда, пијанисткиња и професорка на Музичкој академији у Новом Саду.

Како додаје, на предлог фонда, 2014. године у Новом Саду и Лондону, у сарадњи са Глоб театром, биће приређен фестивал „Лаза и Вил”, поводом 450 година од рођења Шекспира. Припреме су у току и за Светско бијенале студентског плаката у децембру у Новом Саду, где ће, на предлог фонда, студенти из света стварати на тему „Ромео и Јулија”.

– Свака земља на свету има свог Лазу који је преводио Шекспира.

Костићева замисао била је да највеће идеје света треба да се калеме код нас и зато је приближио великог писца нашој публици. Ми желимо да свету покажемо ко је био Костић –  песник, драмски писац, доктор права, новинар и полиглота, каже наша саговорница која је као 28-годишња девојка основала фонд у Лондону, где је деведесетих била на студијама клавира, као једини студент професора Џона Лила.

– Циљ фонда је да промовише Костићево дело, али и српску уметност. Мој отац, адвокат Томислав Милић, од најранијег детињства водио ме је у свој и Лазин родни Ковиљ и показивао ми плочу на родној кући песника, на којој стоји уклесано: „За народ све што знам, за народ све што смем, за народ живим, ја за народ мрем, Др Лаза Костић” О Лази сам слушала и у Сомбору, мајчином родном месту, где се Лаза оженио и где је сахрањен, наводи Марина Милић-Апостоловић.

Према њеним речима, те 1991, када је фонд основан, обележавало се 150 година од рођења нашег песника, почео је распад Југославије, а људи се нису навикли и нису се осећали сигурним да подрже нешто што је српско. Уфонд су, како додаје, тада више улагали Британци него Срби.

– Намеравала сам да исправим неправду према Костићу. Када би га видели како трчи улицама Новог Сада називали би га „луди Лаза” – човека који је говорио седам језика и био испред свог времена. На студијама сам постала свесна запостављености српске културе. Видевши да је Костић у Новом Саду организовао 300-годишњицу од рођења Шекспира, да се 50 година бавио преводом овог барда, и да је био идеална српско-британска веза за поспешивање дипломатских односа и културно повезивање две земље, није било дилеме да оснујем фонд који је и за време санкција, ангажовао стране уметнике (пијанисте Пирса Лејна, Џулијуса Дрејка, сопрана Патришу Розарио...) да изводе дела српских аутора. Фонд је 2009. добио сестрински огранак у Београду, каже Марина Милић-Апостоловић и наглашава да ће и убудуће бити свежих идеја за представљање свестране личности нашег песника.

М. Сретеновић