Кров на Вимблдону и други вицеви

Лондон – Вероватно сте приметили да централни терен на Вимблдону има нови, покретни кров. Врло вероватно вам, такође, није промакло да су оба финала на тек завршеном турниру била прекинута на дуже време због кише и поред овог „чуда технике”, које је коштало милион и по евра. Овог лета, с највише падавина откако се воде рекорди у Великој Британији, у појединим деловима земље је тек протекле недеље укинута забрана коришћења црева за заливање баште. С друге стране, на овим релативно богатим острвима, чија се целокупна територија налази далеко изнад 45. паралеле, сваке се зиме догоди да падне први снег и паралише читаву земљу јер није набављено довољно индустријске соли за посипање путева. Или, узмимо пример британске ауто-индустрије, која је, док је постојала, увек имала велике планове за глобалну експанзију, али је, за разлику од Јапана, осећала органски отпор према воланима на левој страни. А да не говоримо о британској влади која стално смишља нове начине да кињи имигранте, који су им, испоставило се, преко потребни да би обављали најтеже и најгоре плаћене послове. Недавни предлог министарке унутрашњих послова, Терезе Меј – сваки од „апликаната за азил” треба, између осталог, да научи напамет и британску химну, не би ли добио дозволу за рад и боравак.

Коначно, Србија, Ирак и Авганистан су на својој кожи осетили како Тони Блер, млађани левичар и „борац за људска права”, прераста у религиозног зилота и милитаристу и узима водећу улогу у било каквим санкцијама, бомбардовањима и осталим империјалистичким и неоколонијалистичким авантурама у којима су главне жртве увек цивили. Ови, а и многи други, апсурди, нелогичности и парадокси из локалног миљеа често доводе посматраче, који су дошли из других поднебља, до питања: Има ли овде некога ко то види на начин на који ми то видимо?

На наше велико задовољство закључили смо да има, и то бар двојица. Виде и те како, и не дају да се заборави. Један се зове Ијан Хизлоп и главни је уредник сатиричног магазина „Приватни детектив” (Private Eye), а други је Џереми Паксман, главни водитељ ТВ дневника, „Newsnight”, који се емитује свакoг радног дана у двадесет и два и тридесет на Другом програму Би-Би-Сија.

 Да почнемо од овог другог. Паксман је непоколебљив, понекад и преко граница пристојности, у својој намери да од политичара које интервјуише добије прецизне одговоре на своја питања. Чувен је, и на Јутјубу и данас врло популаран, његов интервју из 1997. с Мајклом Хауардом, тадашњим вођом конзервативаца, у коме му Паксман тринаест пута заредом поставља исто питање на које Хауард покушава да избегне одговор. Тонија Блера је, на пример, питао да ли има истине у тврдњи да је он пудлица Џорџа Буша, а мало касније је упорно инсистирао на одговору да ли се Блер и Буш на својим сусретима заједно моле богу. Популарну америчку ТВ водитељку Ен Коултер, радикалног десничара и заступника многих, чак и најбизарнијих, хришћанско-евангелистичких теорија, дочекао је следећим речима: „Од вашег сам издавача добио прво поглавље ваше нове књиге. Прочитао сам га и питам вас да ли је остатак књиге барем мало бољи од овога.” Својевремено, када га је уредник терао да на крају програма прочита и временску прогнозу, трудио се да то сведе на једну реченицу: „Негде ће да пада, негде неће, шта да вам кажем”. Или: „Април је, Енглеска је, понесите кишобран”. Кад већ причамо о крову на Вимблдону...

Одскора популарни Паксо с великом страшћу пикира на министра финансија Џорџа Озборна. „Шта сте и да ли сте ишта размишљали када сте предложили овај закон?”, радило се о предлогу да се ПДВ наплаћује на врућу питу с месом, а хладна изузме. То је довело до тога да се Озборн уплашио и на следећи интервју послао једног млађег министра у влади, кога је ипак сачекало питање: „Да ли се икад погледате у огледало и запитате да ли сте компетентни да обављате свој посао?” Паксман је недавно био аутор ТВ серије „Империја”, у којој је на врло отворен начин говорио о свим неописивим злочинима и дивљаштвима колонизатора која су пратила стварање империје, као и о репресалијама против многих покрета за независност од Велике Британије. Да ли је, можда, пред нама почетак духовне „деимперијализације” на острвима?

Ни Ијан Хизлоп нема длаке на језику. Тони Блер је nutter (лудак, ћакнут... кажу речници), нарочито од када је „открио” бога, а у самом себи једну врло религиозну особу, док га у последњем броју „Приватног детектива” Хизлоп описује као грамзивог егоманијака, чија ће наручена (ауто)биографија имати пет томова: „Како је Тони Блер донео мир у Северну Ирску”, „Како је Тони Блер донео мир на Блиски исток, а нарочито у Ирак”, „Како је Тони Блер спасао Африку од сиромаштва”, „Како је Тони Блер донео Олимпијаду у Лондон” и „Како би Тони Блер врло радо прихватио посао да за сто милиона фунти годишње решава све светске проблеме”.

И када пише за новине и током честих појављивања на малом екрану, Ијан Хизлоп не дозвољава да се забораве Блерове лажи о „средствима за масовно уништавање”, а потом и саму британску интервенцију у Ираку упркос томе што је милион људи протестовало на улицама Лондона, док му је у последње време омиљена тема распрострањена корупција у медијима и на свим нивоима власти која је започела негде у време доласка на власт тог „млађаног реформатора”.

Од полицајаца на улици, преко детектива Скотланд јарда, па све до садашњег министра културе Џеремија Ханта, чини се да последњих петнаестак година нико није био имун на једну или другу форму подмићивања, коју је с највише страсти упражњавала Мардокова медијска империја. Проблематични карактери, као бивши уредник Ребека Брукс и отац и син Мардок, пуне странице Хизлоповог магазина. У једној од карикатура, Руперт Мардок стоји го, нама окренут леђима, док иза њега клечи човек у оделу који је своју главу зарио дубоко у Мардокову позадину. „Не мислим да је мој однос с политичарима био претерано близак”, каже Мардок.

Док ово пишемо, с радија долази вест да је влада мобилисала додатних три и по хиљаде војника да помогну око Олимпијаде, што доводи њихов укупан број на око седамнаест хиљада. Ништа то не било чудно у поређењу са, рецимо, учешћем ЈНА у Сарајеву 1984. године, да нису организатори Лондона 2012. доскора тврдили да ће све послове око игара обављати приватне фирме које запошљавају цивиле. Ало, Ијане! Ало, Џереми!