Krov na Vimbldonu i drugi vicevi

London – Verovatno ste primetili da centralni teren na Vimbldonu ima novi, pokretni krov. Vrlo verovatno vam, takođe, nije promaklo da su oba finala na tek završenom turniru bila prekinuta na duže vreme zbog kiše i pored ovog „čuda tehnike”, koje je koštalo milion i po evra. Ovog leta, s najviše padavina otkako se vode rekordi u Velikoj Britaniji, u pojedinim delovima zemlje je tek protekle nedelje ukinuta zabrana korišćenja creva za zalivanje bašte. S druge strane, na ovim relativno bogatim ostrvima, čija se celokupna teritorija nalazi daleko iznad 45. paralele, svake se zime dogodi da padne prvi sneg i parališe čitavu zemlju jer nije nabavljeno dovoljno industrijske soli za posipanje puteva. Ili, uzmimo primer britanske auto-industrije, koja je, dok je postojala, uvek imala velike planove za globalnu ekspanziju, ali je, za razliku od Japana, osećala organski otpor prema volanima na levoj strani. A da ne govorimo o britanskoj vladi koja stalno smišlja nove načine da kinji imigrante, koji su im, ispostavilo se, preko potrebni da bi obavljali najteže i najgore plaćene poslove. Nedavni predlog ministarke unutrašnjih poslova, Tereze Mej – svaki od „aplikanata za azil” treba, između ostalog, da nauči napamet i britansku himnu, ne bi li dobio dozvolu za rad i boravak.

Konačno, Srbija, Irak i Avganistan su na svojoj koži osetili kako Toni Bler, mlađani levičar i „borac za ljudska prava”, prerasta u religioznog zilota i militaristu i uzima vodeću ulogu u bilo kakvim sankcijama, bombardovanjima i ostalim imperijalističkim i neokolonijalističkim avanturama u kojima su glavne žrtve uvek civili. Ovi, a i mnogi drugi, apsurdi, nelogičnosti i paradoksi iz lokalnog miljea često dovode posmatrače, koji su došli iz drugih podneblja, do pitanja: Ima li ovde nekoga ko to vidi na način na koji mi to vidimo?

Na naše veliko zadovoljstvo zaključili smo da ima, i to bar dvojica. Vide i te kako, i ne daju da se zaboravi. Jedan se zove Ijan Hizlop i glavni je urednik satiričnog magazina „Privatni detektiv” (Private Eye), a drugi je Džeremi Paksman, glavni voditelj TV dnevnika, „Newsnight”, koji se emituje svakog radnog dana u dvadeset i dva i trideset na Drugom programu Bi-Bi-Sija.

 Da počnemo od ovog drugog. Paksman je nepokolebljiv, ponekad i preko granica pristojnosti, u svojoj nameri da od političara koje intervjuiše dobije precizne odgovore na svoja pitanja. Čuven je, i na Jutjubu i danas vrlo popularan, njegov intervju iz 1997. s Majklom Hauardom, tadašnjim vođom konzervativaca, u kome mu Paksman trinaest puta zaredom postavlja isto pitanje na koje Hauard pokušava da izbegne odgovor. Tonija Blera je, na primer, pitao da li ima istine u tvrdnji da je on pudlica Džordža Buša, a malo kasnije je uporno insistirao na odgovoru da li se Bler i Buš na svojim susretima zajedno mole bogu. Popularnu američku TV voditeljku En Koulter, radikalnog desničara i zastupnika mnogih, čak i najbizarnijih, hrišćansko-evangelističkih teorija, dočekao je sledećim rečima: „Od vašeg sam izdavača dobio prvo poglavlje vaše nove knjige. Pročitao sam ga i pitam vas da li je ostatak knjige barem malo bolji od ovoga.” Svojevremeno, kada ga je urednik terao da na kraju programa pročita i vremensku prognozu, trudio se da to svede na jednu rečenicu: „Negde će da pada, negde neće, šta da vam kažem”. Ili: „April je, Engleska je, ponesite kišobran”. Kad već pričamo o krovu na Vimbldonu...

Odskora popularni Pakso s velikom strašću pikira na ministra finansija Džordža Ozborna. „Šta ste i da li ste išta razmišljali kada ste predložili ovaj zakon?”, radilo se o predlogu da se PDV naplaćuje na vruću pitu s mesom, a hladna izuzme. To je dovelo do toga da se Ozborn uplašio i na sledeći intervju poslao jednog mlađeg ministra u vladi, koga je ipak sačekalo pitanje: „Da li se ikad pogledate u ogledalo i zapitate da li ste kompetentni da obavljate svoj posao?” Paksman je nedavno bio autor TV serije „Imperija”, u kojoj je na vrlo otvoren način govorio o svim neopisivim zločinima i divljaštvima kolonizatora koja su pratila stvaranje imperije, kao i o represalijama protiv mnogih pokreta za nezavisnost od Velike Britanije. Da li je, možda, pred nama početak duhovne „deimperijalizacije” na ostrvima?

Ni Ijan Hizlop nema dlake na jeziku. Toni Bler je nutter (ludak, ćaknut... kažu rečnici), naročito od kada je „otkrio” boga, a u samom sebi jednu vrlo religioznu osobu, dok ga u poslednjem broju „Privatnog detektiva” Hizlop opisuje kao gramzivog egomanijaka, čija će naručena (auto)biografija imati pet tomova: „Kako je Toni Bler doneo mir u Severnu Irsku”, „Kako je Toni Bler doneo mir na Bliski istok, a naročito u Irak”, „Kako je Toni Bler spasao Afriku od siromaštva”, „Kako je Toni Bler doneo Olimpijadu u London” i „Kako bi Toni Bler vrlo rado prihvatio posao da za sto miliona funti godišnje rešava sve svetske probleme”.

I kada piše za novine i tokom čestih pojavljivanja na malom ekranu, Ijan Hizlop ne dozvoljava da se zaborave Blerove laži o „sredstvima za masovno uništavanje”, a potom i samu britansku intervenciju u Iraku uprkos tome što je milion ljudi protestovalo na ulicama Londona, dok mu je u poslednje vreme omiljena tema rasprostranjena korupcija u medijima i na svim nivoima vlasti koja je započela negde u vreme dolaska na vlast tog „mlađanog reformatora”.

Od policajaca na ulici, preko detektiva Skotland jarda, pa sve do sadašnjeg ministra kulture Džeremija Hanta, čini se da poslednjih petnaestak godina niko nije bio imun na jednu ili drugu formu podmićivanja, koju je s najviše strasti upražnjavala Mardokova medijska imperija. Problematični karakteri, kao bivši urednik Rebeka Bruks i otac i sin Mardok, pune stranice Hizlopovog magazina. U jednoj od karikatura, Rupert Mardok stoji go, nama okrenut leđima, dok iza njega kleči čovek u odelu koji je svoju glavu zario duboko u Mardokovu pozadinu. „Ne mislim da je moj odnos s političarima bio preterano blizak”, kaže Mardok.

Dok ovo pišemo, s radija dolazi vest da je vlada mobilisala dodatnih tri i po hiljade vojnika da pomognu oko Olimpijade, što dovodi njihov ukupan broj na oko sedamnaest hiljada. Ništa to ne bilo čudno u poređenju sa, recimo, učešćem JNA u Sarajevu 1984. godine, da nisu organizatori Londona 2012. doskora tvrdili da će sve poslove oko igara obavljati privatne firme koje zapošljavaju civile. Alo, Ijane! Alo, Džeremi!