Премијеров Гордијев чвор

Анализа вести

После одбијања председника Италије Ђорђа Наполитана да прихвати оставку премијера Романа Продија – и, безмало, једногласне одлуке до јуче несложне коалиције левице и центра да пружи подршку наставку Продијевог мандата – статистици привржени аналитичари су израчунали да је прошлонедељна криза владе трајала 64 сата. Била је најкраћа у историји Републике, од Другог светског рата наовамо.

Закључак је, у међувремену, опште прихваћен, међу политичким стручњацима и у широкој јавности, упркос предстојећем, незаобилазном изгласавању поверења старој, новој влади, следећег четвртка.

Судећи према већинском расположењу у оба дома, у Сенату и у парламенту, криза владе, првобитно названа Crisi al buio – "мраком обавијена" криза са неизвесним исходом – завршиће се као што је и почела: без озбиљнијих последица и значајнијих промена у владином тиму, без скорог расписивања нових избора које је опозиција деснице толико прижељкивала.

Лични оптимизам нагласио је и сам премијер: "Слога у редовима моје коалиције је већа него у протеклих девет месеци мандата, порука коју су ми на тај начин дали више је него јасна."

Диктат спасења

Наглашени оптимизам премијера Продија темељи се на споразуму, названом и диктатом спасења, који је после привремене оставке изнудио од "непослушних" партнера на крајњем левом крилу, од представника две (пост)комунистичке странке.

"Премијер је пресекао Гордијев чвор усред Рима", тврди се у уводницима водећих италијанских дневника. При том се указује на чињеницу да је Проди у стилу неприкосновеног владара ситуације захтевао, и постигао, да сви чланови његове шаролике коалиције потпишу сагласност о спровођењу дванаест тачака акционог плана владе. Две тачке су привукле посебну пажњу. Прво, сагласност свих да безусловно прихвате спољнополитичко опредељење Италије да испуњава обавезе које је преузела пред међународном заједницом – укључујући ту и питање продужетка војне мисије у Авганистану, које је, пре недељу дана, поделило коалицију и послужило као повод Продијевој оставци.

Други по важности не мање значајан детаљ споразума односи се на гаранције специјалних овлашћења премијера. У случају подељених ставова унутар владе, по неком питању, премијеру се даје последња реч – право одлуке.

За доајена политичког новинарства Италије Стефана Полија, и дугогодишњег Продијевог интимуса, међутим, управо премијерово инсистирање на двема цитираним тачкама споразума указује на непремостивост принципијелних политичких опредељења унутар коалиције, тиме и на њен ограничен рок трајања:

"Главни проблем је повезан за компатибилност идеја реформски оријентисане грађанске левице и екстремне левице, такозваних посткомуниста. Заробљени у тунелу класног опредељења, које, ипак, дели више од десет одсто италијанских бирача, припадници екстремне левице, на дужу стазу, не могу избећи губитак популарности, ако повлађују коалицији грађанске левице и левог центра."

Страх од Берлусконија

Дубину јаза, који дели странке крајње и умерене левице у Продијевој коалицији, најбоље је описао Франко Туриљато, комуниста који је, према личном признању, допринео кризи владе, гласајући против Продија: "Пре него што у четвртак дам свој глас, мораћу темељно да анализирам све позитивне и негативне аспекте моје евентуалне одлуке, као и све будуће, од захтева до захтева".

Упркос крајње критичком ставу и јасно испољеној подозривости, Туриљато је приметио, уз уздах, да боља опција не постоји: "Страх од повратка Берлусконијеве деснице одржава садашњу коалицију на власти."

Слично је реаговала и неколицина страначких лидера умерене левице у коалицији. Њихов заједнички закључак је: "Његов (Продијев) савез никада није био упоредив са коалицијом у класичном смислу, већ је представљао страначки картел повезан привременим интересима..."

Критикујући странке крајње левице, као камен спотицања у коалиционој влади Романа Продија, као партије које нису успеле да се трансформишу из "лиге уличних опозиционара" у носиоце државне одговорности. Истакли су да би влада и посланици владајуће коалиције у наставку мандата требало да се концентришу на приоритетан задатак – на доношење новог изборног закона, који би изборним победницима омогућио да формирају стабилне, већинске владе. Потом би требало расписати нове изборе.