Пето годишње доба

Не знам ко је крив и да ли је, можда, сам човек за све то главни кривац. Али, мени је заиста преко главе и кишобрана и париске хладноће у јулу! Не знам више ни како да се обучем и шта на ноге да обујем кад излазим напоље.

Јер никад ниси начисто с ћудљивом париском климом која се понаша попут госпође коју опасно дрма климакс и која малтретира сваког кога стигне.Цвокоћем у јулу у земљи Гала, док тамо на мом Балкану људи преклињу бога да макар мало захлади. У тамошњим новинама видим да се људима навелико деле савети шта да раде и како да се понашају пред осионим сунцем и да за живу главу никуд не излазе из стана с клима уређајем (ако га имају) све док насилник напокон не зађе за брдо и не оде на починак.

Пријатељица из Атине која има кућу у „Порто Рафтију” (завидим јој, опасно!) кука ми на француском преко телефона да је тамо четрдесет степени у хладу. Да се на улици асфалт топи. Да јој се цвеће у врту спарушило. Да га треба заливати око 22 сата увече. А тек потом отићи на купање у Јонском мору. Кафане се тамо пуне тек око 23 сата. А ја? У 23 сата под широко разапетим кишобраном гледам ватромет у ноћи уочи француског празника 14. јула. Депримиран сам, ојађен, тужан. Никакав. Дође ми да се убијем. Па зар је ово лето, побогу?

Кроз главу ми нахрупе сећања из сарајевског детињства кад сам у ово јулско време са јаранима седео на рубу тротоара у кратким панталонама и пржио се до бесвести на немилосрдном сунцу. Климатске промене на овој нашој планети којом газимо (и коју, богами, газимо!) су страсне, опасне, непредвидиве. А шта тек рећи за агрикултуру? У Француској има кише у изобиљу и све ће биљке ижђикати како треба и на време. А на мом Балкану жетва ће бити куса, слаба, никаква. И опет ће се увозити прехрамбени производи са запада. Опет, ето, сиромашне земље увозе од богатих. Како год окренеш, увек су сиромаси на губитку. Лузери.

Тражим утеху у томе што ћу 7. августа најзад угледати плави Јадран и – Дубровник. Нећу имати клима-уређај у соби. Нећу ваљда због несносне врућине која тамо влада зажелети да опет будем под кишобраном и да цвокоћем у Паризу? Не би ме чудило. Наопак је човек. Јако чудан. Још се нико није родио ко би удовољио свим његовим прохтевима. Никад му није по вољи. Ако је топло – зашто није мало хладније? А ако је хладно – зашто није топлије? Сад ми је јасно зашто је Тито изабрао да му летња резиденција буде на острву Ванга у брионском архипелагу. Кажу да тамо лети није превруће, а зими није прехладно. А париско сунце и даље наставља да штрајкује...

Новинар, Париз