Peto godišnje doba

Ne znam ko je kriv i da li je, možda, sam čovek za sve to glavni krivac. Ali, meni je zaista preko glave i kišobrana i pariske hladnoće u julu! Ne znam više ni kako da se obučem i šta na noge da obujem kad izlazim napolje.

Jer nikad nisi načisto s ćudljivom pariskom klimom koja se ponaša poput gospođe koju opasno drma klimaks i koja maltretira svakog koga stigne.Cvokoćem u julu u zemlji Gala, dok tamo na mom Balkanu ljudi preklinju boga da makar malo zahladi. U tamošnjim novinama vidim da se ljudima naveliko dele saveti šta da rade i kako da se ponašaju pred osionim suncem i da za živu glavu nikud ne izlaze iz stana s klima uređajem (ako ga imaju) sve dok nasilnik napokon ne zađe za brdo i ne ode na počinak.

Prijateljica iz Atine koja ima kuću u „Porto Raftiju” (zavidim joj, opasno!) kuka mi na francuskom preko telefona da je tamo četrdeset stepeni u hladu. Da se na ulici asfalt topi. Da joj se cveće u vrtu sparušilo. Da ga treba zalivati oko 22 sata uveče. A tek potom otići na kupanje u Jonskom moru. Kafane se tamo pune tek oko 23 sata. A ja? U 23 sata pod široko razapetim kišobranom gledam vatromet u noći uoči francuskog praznika 14. jula. Deprimiran sam, ojađen, tužan. Nikakav. Dođe mi da se ubijem. Pa zar je ovo leto, pobogu?

Kroz glavu mi nahrupe sećanja iz sarajevskog detinjstva kad sam u ovo julsko vreme sa jaranima sedeo na rubu trotoara u kratkim pantalonama i pržio se do besvesti na nemilosrdnom suncu. Klimatske promene na ovoj našoj planeti kojom gazimo (i koju, bogami, gazimo!) su strasne, opasne, nepredvidive. A šta tek reći za agrikulturu? U Francuskoj ima kiše u izobilju i sve će biljke ižđikati kako treba i na vreme. A na mom Balkanu žetva će biti kusa, slaba, nikakva. I opet će se uvoziti prehrambeni proizvodi sa zapada. Opet, eto, siromašne zemlje uvoze od bogatih. Kako god okreneš, uvek su siromasi na gubitku. Luzeri.

Tražim utehu u tome što ću 7. avgusta najzad ugledati plavi Jadran i – Dubrovnik. Neću imati klima-uređaj u sobi. Neću valjda zbog nesnosne vrućine koja tamo vlada zaželeti da opet budem pod kišobranom i da cvokoćem u Parizu? Ne bi me čudilo. Naopak je čovek. Jako čudan. Još se niko nije rodio ko bi udovoljio svim njegovim prohtevima. Nikad mu nije po volji. Ako je toplo – zašto nije malo hladnije? A ako je hladno – zašto nije toplije? Sad mi je jasno zašto je Tito izabrao da mu letnja rezidencija bude na ostrvu Vanga u brionskom arhipelagu. Kažu da tamo leti nije prevruće, a zimi nije prehladno. A parisko sunce i dalje nastavlja da štrajkuje...

Novinar, Pariz