Коректна забава

За разлику од прве две представе у циклусу комедије дел арте који се ове сезоне представља на Вечерњој сцени позоришта "Бошко Буха", Голдонијеву комедију "Мирандолина" у режији Југа Радивојевића не дефинишу особености комедије дел арте – сценографска сведеност, употреба маски, наглашена физикалност у игри, већ реализам, у обликовању изгледа сцене, као и у концепцији ликова. Катарина Жутић успешно креира лик гостионичарке Мирандолине као самосвесне, јаке, сензуалне, повремено циничне жене, која својим врлинама гради утисак о апсолутној супериорности женског пола.

Андрија Милошевић јасно игра мизогиничног Витеза од Рипафрате, на површини безосећајног, отреситог и врло прагматичног мушкарца, што је став изграђен на страху да не буде повређен. Та његова унутрашња борба је јасно и духовито представљена у сценама у којима он оштро комуницира са својим одразом у огледалу. У представи је слабије реализован лик Маркиза од Форлипополија зато што га Иван Јевтовић превише афектирано игра. У тренуцима представљања очаја због безнадежне заљубљености у Мирандолину, глумац сувише галами и гестикулира, без знакова ироничног одмака који би овој претераности дао озбиљније значење, а што сасвим дроби евентуални смисао његовог наступа.

Сташа Копривица је Макијавелијеву "Мандраголу" режирала изузетно прецизно и разиграно, са маркантно постављеним ликовима. Виктор Савић одсечно и тачно игра Калимака, очајнички заљубљеног у Лукрецију, инфантилног али и луцидно манипулативног човека. Драгољуб Денда ствара лик Лукрецијиног супруга Нича, тужно изиграног рогоњу, наивно убеђеног да мудро процењује ситуацију због чега је још смешнији, гротескнији. Дејан Луткић специфично игра фра Тимотеа, врло пластично, као умишљеног, лажљивог и неуротичног глупака, што јасно отелотворује критику лицемерја представника институције цркве...

У представи је комуникација између већине ликова приказана врло стилизовано, са нагласком на извештачености њихових односа, а то у целини ствара јасну слику о театралности друштвених норми.

У представи "Декамерон", у драматизацији и режији Ане Ђорђевић, пар племића ангажује два глумца да их забави у изолацији у коју их је одвела епидемија куге. Најзанимљивије сцене су оне у којима ови забављачи, Бергамино (Горан Јевтић) и Мартелино (Радован Вујовић) причају приче, играјући низ различитих ликова, веома театрално, физички наглашено, сасвим у стилу комедије дел арте, што је све богат извор комике. Представа је изграђена на перманентном сукобу између реалне, свеприсутне претње смрти и жестоке жеље за животом, и то у целини гради један сталан осећај трагичне пролазности, односно неумољивог измицања живота.

Све три представе из овог циклуса, свака на свој начин, коректно и доследно интерпретирају класике италијанске ренесансне књижевности, због чега је пројекат потпуно успешан, у едукативном, забављачком и извођачком смислу.