Ко ће наследити Ли Нинга

У предвечерје свечаног отварања Игара 30. олимпијаде у Лондону оживела су нагађања ко ће на новом олимпијском стадиону у источном Лондону упалити олимпијски пламен и наследити легендарног кинеског гимнастичара Ли Нинга, који је с бакљом у руци „трчао” ободом „Птичијег гнезда” у Пекингу.

Дакако, још има непознаница везаних за представу коју за 27. јул припрема режисер Дени Бојл, јер не зна се ни ко ће положити заклетве – учесничку и судијску – али централно питање већ шездесет година, од Игара у Хелсинкију 1952. је: ко ће бити последњи носилац олимпијског пламена.

Добро је познато да је паљење пламена у Олимпији и штафетно ношење до олимпијског стадиона плод немачке пропагандне машинерије за Игре 1936. године у Берлину: МОК је прихватио идеју професора Карла Дима и прва олимпијска бакља ношена је кроз седам земаља, укључујући и Југославију (кретала се територијом Србије), пуних 3.422 километра. На сваком новом километру бакљу је чекао свеж носилац, а последњи је био немачки атлетичар Фриц Шилген и то је унапред било познато и добро увежбано.

Шилген није био одабран због врхунских резултата, већ због изгледа, као прави пример аријевске расе, а занимљиво је да је сличан критеријум важио и за избор спортисте који је требало да упали олимпијски пламен на наредним играма, иако су оне одржане у Лондону 1948. Наравно, није се тражио аријевац, већ висок и згодан момак који личи на грчке богове, али стицајем околности одабран је Џон Марк, који није био учесник Игара, већ председник атлетског клуба Универзитета Кембриџ – висок, згодан и плавокос. Наизглед прави аријевац.

Још тада јавност је имала свог против кандидата у атлетичару Дону Финлију, освајачу олимпијских медаља у Лос Анђелесу 1932. и у Берлину 1936. и пилоту ловцу који се истакао у одбрани неба над Великом Британијом у Другом светском рату...

Већ на наредним играма име последњег носиоца, или боље рећи последњих носилаца, крила су се до последњег тренутка, не да би се ућуткала јавност, већ да би се спречила интервенција МОК. Домаћин је био Хелсинки, а Финци су припремили тај чин посветили рехабилитацији свог најбољег атлетичара, испоставило се – свих времена.

Паво Нурми, освајач девет златних олимпијских медаља и три сребрне у атлетици, 1932. годинеискљученје са ИгарауЛосАнђелесузбог наводног кршењаолимпијских аматерских принципа и његова рехабилитација је обављена пошто нико из МОК није реаговао када је он трчао на Олимпијски пламен и упалио први од два горионика : Други је упалио Ханес Колемаинен, такође атлетичар „у пензији” и освајач четири златне и једне сребрне...

Од тада, поновимо, питање ко ће упалити олимпијски пламен поставља се готово једнако колико и питање ко ће бит јунак Игара, а то питање овог пута најактуелније је у Великој Британији.

Ко ће 27. јула представљати пред очима целог света представљати Велику Британију, њен олимпијски и спортски покрет, њихове врлине и вредности? Ко то може најбоље да учини?

Наравно, то не мора да буде једна особа – три пута биле су две, а Сеул 1988. држи рекорд са троје атлетичара (двоје младих атлетичара и њихова професорка и учесница олимпијске маратонске трке) којима је припала та част...

Јавне дебате ко је савршен за ту дужност воде се ових дана у свим британским медијима. Они, помало таблоидни, навијају за фудбалера Дејвида Бекама, и тај избор прилично подсећа на онај из 1948. јер Бекам никада није био учесник олимпијских игара, а селектор британске репрезентације Стјуарт Пирс није га позвао ни на ове игре иако се свесрдно препоручивао.

Они мало конзервативнији препоручују сер Роџера Банистера, човека који је први претрчао миљу за мање од четири минута, али који није освојио ни једну олимпијску медаљу (1952. четврти на 1.500 м). Узгред, Банистер је међу нашим љубитељима атлетике познат по поразу који му је у Београду нанео Андрија Отенхајмер...

Због тога много више присталица имају поборници идеје да представник домаћина игара у којег ће бити уперене очи целог света буде Кели Холмс победница на 800 и 1.500 метара на Олимпијским играма у Атини 2004. године. Њој букмејкери дају улогу другог фаворита и треће место у трци за ову почаст, пошто су на првом двојица сјајних олимпијаца – десетбојац Дејли Томпсон и веслач Стивен Редгрјев. Име, једнако помињано као и њихово је – Сабастијан Коу, али сер Коу, као шеф Организационог комитета Олимпијских игара у Лондону (ЛОЦОГ), нема право (морално) да учествује у овој трци.

Томпсон, уз Американца Боба Матијаса, важи за најбољег десетобојца свих времена са две златне олимпијске медаље (1980. и 1984), четири фантастична светска рекорда, три титуле на Играма Комонвелта, титулом првака Европе...

Регдгрејв је једини олимпијац на свету који је освојио златне медаље на пет узастопних игара (1984-2000), три у двојцу и две у четверцу без кормилара, а у истим чамцима био је девет пута светски првак...

И један и други заслужили су ову почаст и ако Британски олимпијски комитет и ЛОЦОГ одлуче да је поклоне неком од њих двојице неће погрешити, а да ли ће то бити још један атлетичар на листи која је почела да се исписује 1936. или први веслач сазнаће се 27. јула увече.

------------------------------------------------------------

Најбржи упалио пламен

Уочи Игара у Риму 1960. Олимпијски комитет Италије је одлучио да последњег носиоца олимпијског пламена изабере на необичан начин. Одлучено је да се одржи јуниорска крос трка и да победнику припадне та част – тако је и било, а победио је млади Ђанкарло Перис, који је – гле случајности – имао грчко порекло. То је Перису било и једино учешће на Олимпијским играма, јер као такмичар није успео да се избори за то.

Прва жена

Мексиканка Норма Енрикета Базилио де Сотело била је прва жена која је упалила олимпијски пламен. Њу домаћини Игара у Мексику 1968. нису одабрали због спортског реномеа, већ због индијанског порекла. Норма Базилио стартовала је на тим играма у три дисциплине (400 м, 80 м препоне и 4 х 100 м) и сва три пута завршила такмичење у квалификацијама.

Порекло, али и врхунски резултати били су разлог за избор Кети Фриман у Сиднеју 2000. Припадница прастановника „петог континента” пред својом публиком у финалу на 400 м позлатила је сребро из Атланте 1996.

Први параолимпијац

Једини параолимпијац којем је поверено паљење олимпијског пламена на олимпијским играма био је Шпанац Антонио Ребољо. На играма у Барселони 1992. он је требало да пламеном стрелом запали олимпијску ватру на стадиону Монжуик. Освајачу две сребрне и једне бронзане медаље у стреличарству на параолимпијским играма рука није задрхтала.

Дете из „Хирошиме”

Млади атлетичар, још далеко од „олимпијске норме”, Јошинори Сакаи одабран је да упали олимпијски пламен на Играма у Токију 1964. године, јер је рођен истог дана (6. август 1945) кад је бачена атомска бомба на Хирошиму. Уобичајено је да се каже да је рођен у Хирошими, али тачно је да је рођен у градићу Мијоши у префектури Хирошима. Сакаи никада као такмичар није учествовао на Играма, иако је на Азијским играма 1966. освојио сребро на 400 и злато у штафети 4 х 400 м. Међутим као новинар Фуџи телевизије био је извештач са олимпијских игара.

----------------------------------------------------------------------

Они су палили олимпијски пламен

Расписани избори за заставника

Већина националних олимпијских комитета одабрала је спортисте који ће на свечаном отварању носити државну заставу. Домаћини Игара то ће учинити данас на најдемократскији начин – гласањем. Укупно 542 олимпијца Велике Британије, који ће учествовати на Играма у Лондону данас ће гласањем одредити свог заставника.