Бекство од стварности

Аранђаловац –У једном од најлепших простора у Србији, у срцу Аранђеловца, са столетњим стаблима и цветним алејама између којих су на преко двадесет хектара никли мермерни споменици различитих аутора и сензибилитета, одигравају се програми 47. смотре уметности „Мермер и звуци”. Некада врло богати садржаји који су се одвијали готово свакодневно у дугом скоро три месеца трајању смотре, данас су много скромнији и што се броја и што се уметничког квалитета тиче. Они нису вођени оним бетовенским – „права уметност остаје за вечност”, већ гетеовски – „најбоље се може побећи из света помоћу уметности”, макар за једно вече, макар док програм вечери траје.

Такво бежање од стварности понудили су певачи, тенор Сергеј Путиров, солиста величанственог руског хора „Александров” и наша „колоратурка” Тања Андрејић са београдским хором „Краљ Петар Први”, којим диригује Иванка Стојков, која се труди да двадесетак женских певача извуче из статичности. Они су програм популарних оперских арија и дуета и наших староградских песама, италијанских канцона и руских романси интерпретирали уз снимљену инструменталну матрицу, тако да се местимично добијао утисак да и сами певају на плејбек – те су они морали да прате музику која је требало да прати њих. Лепим и свежим гласовима Путирова, који има велики распон и Андрејићеве, која са лакоћом досеже високо це придружила се и врло сценична и музикална Љиљана Челемоновић, чланица хора, која је и покретом и гласом обогатила ово вече.

На малој сцени изнад Летње позорнице одржано је књижевно вече београдског писца Александра Гаталице, који се поред једанаест књига које су преведене на десет језика бави и превођењем са античког грчког и музичком критиком. Књижевни критичар Александар Јерков и млади и веома сугестивни глумац Милош Анђелковић представили су будући роман Александра Гаталице, који је још у штампи – „Велики рат”, из кога смо чули две потресне приче – „Официр који је лагао смрт” и „Једна љубав – српска и енглеска варијанта”. Како је рекао писац, књигу је писао три и по године, дуго сакупљајући грађу и сачинивши сасвим јасну архитектонику дела, у сваком тренутку је знао како ће се развијати доживљаји седамдесетак ликова који су њени актери. Он инсистира на емоцијама, сматрајући да књижевност мора да их пробуди и да свет учини лепшим и бољим.

Гордана Крајачић