Све је у поверењу

Пре отприлике две недеље један мој пријатељ ми се поверио: „Још увек је радост услед тога што су ови изгубили власт већа од ужаса који ме обузима од оних што ће да је узму”. Разумем човека! Нарочито она имплицитна порука да се поменута радост сваким даном смањује, а наведени ужас расте. Да ли је тај ужас оправдан, имајући у виду да влада још увек није ни формирана, бар не док пишем овај текст, а камоли почела да ради.

Можда није формирана, али су они постигли и потписали коалициони споразум („Споразум о заједничким политичким циљевима”) на основу којега ће и формирати владу. Занимљив документ! Бар што се одељка „Економска политика” тиче. Тај одељак је доказ да од њих не треба очекивати ништа добро. Крећу са програмом фискалне консолидације, а то значи умањење и елиминацију фискалног дефицита. Разумно, рекло би се. Не треба много економског знања да се закључи да се фискални дефицит умањује и коначно елиминише умањењем расхода и увећањем прихода. Проблем настаје што у 18 тачака које у наведеном документу следе нема ни једног ни другог – ни умањења расхода (осим општег места да ће се у октобру донети нови закон о јавним набавкама који ће наводно умањити расходе због умањења корупције), нити увећања прихода. Напротив, они у свом споразуму предвиђају да се јавни расходи увећавају („обезбедићемо двоструко већи буџет за пољопривреду”, „подржаћемо предузетнике кроз бесповратну помоћ и субвенционисање кредита”, „интензивираћемо подстицање директних инвестиција”, створићемо услове за формирање Развојне банке”, „задржавање власништва државе у Комерцијалној банци”, што подразумева њену докапитализацију из буџета итд.). „Нећемо замрзавати пензије и плате”, кажу они, него ће их усклађивати. Наставиће, кажу, „фискалну децентрализацију”. Ону која је у великој мери заслужна за фискални дефицит до кога је земља догурала. Надаље, они се у овом документу обавезују на реформу система ПДВ-а, тако што ће малим и средњим предузећима бити омогућено да плаћају ПДВ тек када наплате робу, а не када је фактуришу. Баш ме интересује како ће то да повећа јавне приходе. Нарочито имајући у виду да нема ни речи о повећању стопе ПДВ-а. Дакле, нова влада, односно њен министар финансија и економије намерава да фискални дефицит умањује тако што увећава јавне расходе и умањује јавне приходе. Баш оригинално!

Проблем је, међутим, у томе што, колико могу да видим, једино тај човек може да сагледа дубину кризе домаћих јавних финансија. Напредњаке то не интересује. Социјалисти то не могу. Њихов велики вођа Слободан Милошевић никада није разумео економију, нити га је она интересовала, а данашњи социјалисти су прави наследници свог вође. И зато не треба давати велики значај изјави будућег премијера о банкама. Књига је у погледу разумевања јавних финансија спала на Млађана Динкића. А по ономе што је записано у споразуму, што је он потписао (а са својим сарадницима и написао), ствари стоје овако: или он уопште не схвата колико је дубока криза домаћих јавних финансија и колико је близу криза државног дуга или он то не жели да прихвати. Било како било, не обећава на добро. Разумевање и прихватање стварности први је корак фискалне консолидације.

А овогодишњи фискални дефицит је потребно финансирати. Такође је потребно пронаћи изворе за финансирање враћања доспеле главнице. И све то следи ове јесени: биће потребно да се обезбеди свакако више од две милијарде евра, а можда чак и читаве три. И тај износ се мора позајмити. А они који размишљају о томе да некоме позајме паре, били они „непријатељи народа” или не, размишљају о томе какве услове позајмљивања да одреде, имајући у виду квалитет дужника. Да ли je дужник свестан шта га је снашло? Да ли предузима оне мере које су потребне за фискалну консолидацију? Да ли је одлучан у томе? Да ли ће, када буде дошло време, моћи да врати дуг и да све време уредно плаћа камату? Да ли се у тог дужника може имати поверења?

Заиста, на терену финансија, јавних или приватних, све је у поверењу. Иронично је то што је управо: „Све је у поверењу!” био маркетиншки слоган који је пре више од десет година тадашњи гувернер Млађан Динкић, уз неко куче које скаче на банкарски шалтер, користио да привуче грађане да депонују своју штедњу у „нове” банке. Данас, после објављивања текста споразума, тешко да било ко од оних који су у прилици да позајме новац има трунку поверења у Млађана Динкића, интегрисано српско Министарство финансија и економије и владу у којој се оно налази. Историја се у Србији заиста понавља као фарса.