Грешке економске политике

Кратко о деведесетим: Највећу штету нашој привреди нису учиниле санкције, већ економска политика која је тада вођена. Реч је о кредитима за одабране из примарне емисије НБЈ, политички изнуђеном давању банкарских кредита, штетним уговорима који су из државног сектора и друштвених предузећа извлачили богатство у приватни сектор повезан са политичком олигархијом. Тада смо измислили и извлачење новца домаће привреде на приватне рачуне у иностранству ради „заобилажења санкција”. Хиперинфлација, уништавање банкарског сектора, огроман пад економске активности и замрзавање депозита је преко ноћи раслојило друштво на малобројне пребогате и све остале пресиромашне. Средња класа практично је нестала. Огроман пад економске активности из тог периода никада није надокнађен. Данас Србија има око 45 одсто индустријске производње из 1989. године и хронично неповерење у динар као наслеђе деведесетих.

Ни двехиљадите нису ни изблиза биле невине, посебно бих издвојио три кључне економске грешке у последњих десетак година.

Грешка прва: Реална апрецијација динара

Током две године 2001. и 2002. инфлација је била 96,44 одсто. У истом двогодишњем периоду динар је номинално депрецирао (изгубио вредност) према евру само за 3,7, а према долару чак номинално апрецирао (добио на вредности) за осам одсто. Лаички речено, динар је вештачки био прејак у односу на евро и долар.

Последице:

Производи направљени у Србији постали су скупи и на домаћем и на иностраним тржиштима. Тиме је директно смањена конкурентност домаће привреде и то је утицало и на структуру економске активности, али и инвестиција. Више услуга и увоза, мање производње и извоза. По нашим селима и градовима много више су ницали кафе-барови, кладионице, трговински центри и банке, а много мање савремена пољопривредна газдинства и фабрике. Кретање курса није одражавало ни разлику у инфлацији ни разлику у каматним стопама. Све што је „мејд ин Сербија” постало је релативно скупо, тиме и неконкурентно.

Почели смо да увозимо „све и свашта” (кашу од парадајза из Италије, шибице из Бугарске, јабуке из Холандије, ципеле из Кине...), што би иначе сигурно могло да се производи и у Србији, али је по датом девизном курсу било неисплативо. Једноставније је било увести јефтино и већ произведено него производити у земљи и запослити грађане Србије. На критике да је таква ситуација погубна за извоз добијали смо одговоре да „девизни курс не утиче на извоз јер Србија нема шта да извезе”. Протагонисти тог става су, међутим, заборавили да курс на извоз можда не утиче одмах кад немамо производне капацитете, али да сигурно утиче касније, и да њихов став у преводу значи „цена не утиче на продају”, а свака домаћица или продавац на пијаци знају да то није тачно.

Под дејством овако прецењеног динара нове инвестиције су ишле у правцу једноставније и брже зараде на увозу уместо ка домаћој производњи и извозу уз отварање нових радних места у земљи.

Грађанима је продавана илузија раста стандарда због раста њихових плата у еврима. Такав раст плата је, међутим, омогућавао куповину све више увозних производа, док су домаћи, услед инфлације и фиксног курса, бивали све скупљи у еврима, што је појава позната као „раст цена у еврима на домаћем тржишту”. То је уништило шансе са развој у секторима који су извозно способни и витални за Србију: индустрија и пољопривреда. Проблем је додатно наглашен у то време смањивањем царина, које се десило без одређивања када је заиста време за то на основу реалног кретања продуктивности рада у нашој привреди.

Грешка друга: Евроизација

Године 2002. донесен је Закон о девизном пословању, који уводи могућности плаћања и у девизама и у динарима са валутном клаузулом на територији наше земље. Нешто касније, нарочито од 2005. године, банкама је дозвољено да се у великој мери краткорочно задужују у девизама у иностранству. Један део тих девизних задуживања банака бивао је конвертован у динаре, додатно јачајући динар и пласиран у резервне репо операције НБС, тј. одмах повлачен из оптицаја. Тако тај „девизни прилив” није креирао никакву реалну привредну активност нити је креирао једно ново радно место у земљи, а изазивао је трошак плаћања камата за НБС (државу), а приход од камата за пословне банке. Банкама је било омогућено да масовно одобравају кредите са валутном клаузулом грађанима и привреди у Србији. Тиме је валутни ризик са биланса банака пренесен на грађане и привреду, дужнике банака који су добили кредитне рате дефакто у девизама, али су њихови приходи остали у највећем броју случајева и даље у динарима.

Последице:

Масовно уговарање обавеза у девизама и динарима са валутном клаузулом у привреди земље довело је до успостављања знатно веће осетљивости домаћих цена на померање курса. Тиме су смањене могућности да се депрецијацијом поправи конкурентска позиција домаће привреде и делимично исправе грешке из 2001. и 2002, јер се сваки пад вредности динара директније и у већој мери преливао у раст цена.

Задуженост у девизама (или динарима са валутном клаузулом) грађана и привреде наше земље, чинило је да сваки губитак вредности динара отежава редовно измиривање њихових кредитних рата, и утиче на величину проблематичних кредита у нашим банкама, што угрожава финансијску стабилност како дужника, тако и банкарског система у целини. Тај ризик се онда мора држати под контролом захтевајући додане резервације за губитке код банака, али је то изазивало додатно оптерећење њиховог пословања и повратно утицало на раст каматних стопа.

Висока евроизација чини недовољно ефикасним основни инструмент монетарне политике – референтну каматну стопу НБС. У условима високе евроизације на цену кредита највише утичу еурибор и либор, а не референтна каматна стопа НБС, која је у таквим условима морала бити виша (па и нестабилнија) да би извршила потребан утицај на укупну тражњу на тржишту ради обезбеђења ниже и стабилније инфлације. А такво високом евроизацијом изнуђено кретање каматних стопа у динарима нити подстиче привредни раст нити подстиче динаризацију.

*Аутор је гувернер Народне банке Србије

(Сутра: Језгро реформи за бољу будућност)