Лажи "душебрижника"

Слободан Милошевић је у понедељак постхумно ослобођен оптужбе када је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Бивши председник Србије увек је тврдио да ни Југославија ни Србија нису командовале војском босанских Срба, што је сада подржао светски суд у Хагу. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за било које ратне злочине који се приписују босанским Србима.

Тврдње против Милошевића у вези са Босном и Хрватском закуване су 2001, две године пошто је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу, када је напад НАТО на Југославију 1999. био на врхунцу. Без обзира на жртве које су биле на све стране на Косову, тврдње НАТО да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача слаб предмет покушавајући да Милошевићу "смести" и за Босну. Биле су потребне две године и 300 сведока, али оптужба никада није успела да изнесе убедљиве доказе против главног оптуженог, а централни случај сада је коначно потпуно уништен.

Међународни суд правде у понедељак јесте осудио Србију због тога што није деловала да спречи догађаје у Сребреници, рекавши да Београд није искористио свој утицај на војску босанских Срба. Ово је, међутим, неважно у поређењу са првобитним тврдњама. Невиност Србије по основној оптужби одражава се у пресуди суда да Србија Босни не треба да плати никакву ратну одштету – снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Југославија није имала своју војску у Босни, а већа кривица за убиства свакако да лежи на оним земљама које су је имале, пре свега на самом холандском батаљону у Сребреници. Штавише, за време рата у Босни, високе личности са запада одлично су се братимиле са лидерима босанских Срба који су сада осуђени за геноцид, укључујући америчког генерала Веслија Кларка и нашег Џона Рида. Да ли и они треба да буду осуђени зато што нису искористили свој утицај?

Међутим, пресуда донета у понедељак тиче се много више ствари него само Милошевића. Још од завршетка хладног рата Сједињене Државе и њени савезници понашају се као "душебрижници", тврдећи да имају право да бомбардују друге земље у име хуманости. Рат на Косову није био најважнија акција која је предузета на тој основи, али је као такав био претходница за Ирак. Као и ирачки рат и овај је вођен без сагласности УН, али делимично због тога што је међународна заједница сматрала да треба одлучније да интервенише против Југославије због Босне. Сада се показало да Србија уопште није имала контролу у Босни. Пресуда стога наглашава деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма.

И заиста, Међународни суд правде функционише на радикално различитој филозофији међународних односа од оне која инспирише Хашки трибунал. За разлику од Хашког трибунала, Међународни суд правде није кривични суд и нема моћ да присили државе. Његова судска пракса заснива се на антиратној, на суверенитету заснованој филозофији Нирнбершког процеса и повељи УН. У међународном систему, насталом из Другог светског рата, рат је незаконит осим у веома ограниченим случајевима. Државе немају право да нападну друге државе, чак ни у случају тврдњи да постоји кршење људских права. Овај став се заснива на споразуму да нема ратних злочина без рата и да рат увек погоршава ствари.

У свету се ослободила права анархија када се хладни рат завршио, а Сједињене Државе настојале да створе униполарни светски систем уништавањем старог. После рата у Ираку 1991. Сједињене Државе и Британија тврдиле су да имају право да бомбардују Ирак да би заштитили Курде и шиите, што су чинили 12 година. НАТО је бомбардовао босанске Србе 1995, а Југославију 1999. Хашки трибунал, формиран 1993, функционише на основу ове доктрине интервенционизма, која је довела до свог грозног завршетка у крвавим покољима у Ираку и Авганистану.

Створен и под контролом великих сила, Међународни суд за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије, као и његови судови посестриме за Руанду и нови међународни кривични суд, наноси штету судском процесу ради политичких циљева, од којих је најважнији да подржава наводно америчко право да поступа као светски полицајац. Нови Међународни кривични суд, који је формирала Британија, изгледа да исто тако функционише на основу тога да белци не чине ратне злочине: његови тужиоци тренутно истражују два локална рата у Африци, док одбијају да виде шта се дешава у Ираку. Тек када та гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде поткопана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру.