Laži "dušebrižnika"

Slobodan Milošević je u ponedeljak posthumno oslobođen optužbe kada je Međunarodni sud pravde doneo presudu da Srbija nije odgovorna za masakr u Srebrenici 1995. Bivši predsednik Srbije uvek je tvrdio da ni Jugoslavija ni Srbija nisu komandovale vojskom bosanskih Srba, što je sada podržao svetski sud u Hagu. Zaključeno je da Srbija ne može da se smatra odgovornom za bilo koje ratne zločine koji se pripisuju bosanskim Srbima.

Tvrdnje protiv Miloševića u vezi sa Bosnom i Hrvatskom zakuvane su 2001, dve godine pošto je protiv njega Međunarodni tribunal za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije podigao optužnicu, kada je napad NATO na Jugoslaviju 1999. bio na vrhuncu. Bez obzira na žrtve koje su bile na sve strane na Kosovu, tvrdnje NATO da je Srbija sprovodila genocid pokazale su se kao ratna propaganda, pa je tužilac Haškog tribunala odlučio da pojača slab predmet pokušavajući da Miloševiću "smesti" i za Bosnu. Bile su potrebne dve godine i 300 svedoka, ali optužba nikada nije uspela da iznese ubedljive dokaze protiv glavnog optuženog, a centralni slučaj sada je konačno potpuno uništen.

Međunarodni sud pravde u ponedeljak jeste osudio Srbiju zbog toga što nije delovala da spreči događaje u Srebrenici, rekavši da Beograd nije iskoristio svoj uticaj na vojsku bosanskih Srba. Ovo je, međutim, nevažno u poređenju sa prvobitnim tvrdnjama. Nevinost Srbije po osnovnoj optužbi odražava se u presudi suda da Srbija Bosni ne treba da plati nikakvu ratnu odštetu – snabdevanje oružanih snaga nije isto što i njihovo kontrolisanje. Jugoslavija nije imala svoju vojsku u Bosni, a veća krivica za ubistva svakako da leži na onim zemljama koje su je imale, pre svega na samom holandskom bataljonu u Srebrenici. Štaviše, za vreme rata u Bosni, visoke ličnosti sa zapada odlično su se bratimile sa liderima bosanskih Srba koji su sada osuđeni za genocid, uključujući američkog generala Veslija Klarka i našeg Džona Rida. Da li i oni treba da budu osuđeni zato što nisu iskoristili svoj uticaj?

Međutim, presuda doneta u ponedeljak tiče se mnogo više stvari nego samo Miloševića. Još od završetka hladnog rata Sjedinjene Države i njeni saveznici ponašaju se kao "dušebrižnici", tvrdeći da imaju pravo da bombarduju druge zemlje u ime humanosti. Rat na Kosovu nije bio najvažnija akcija koja je preduzeta na toj osnovi, ali je kao takav bio prethodnica za Irak. Kao i irački rat i ovaj je vođen bez saglasnosti UN, ali delimično zbog toga što je međunarodna zajednica smatrala da treba odlučnije da interveniše protiv Jugoslavije zbog Bosne. Sada se pokazalo da Srbija uopšte nije imala kontrolu u Bosni. Presuda stoga naglašava deceniju i po stare laži koje su opravdavale doktrinu vojnog i sudskog intervencionizma.

I zaista, Međunarodni sud pravde funkcioniše na radikalno različitoj filozofiji međunarodnih odnosa od one koja inspiriše Haški tribunal. Za razliku od Haškog tribunala, Međunarodni sud pravde nije krivični sud i nema moć da prisili države. Njegova sudska praksa zasniva se na antiratnoj, na suverenitetu zasnovanoj filozofiji Nirnberškog procesa i povelji UN. U međunarodnom sistemu, nastalom iz Drugog svetskog rata, rat je nezakonit osim u veoma ograničenim slučajevima. Države nemaju pravo da napadnu druge države, čak ni u slučaju tvrdnji da postoji kršenje ljudskih prava. Ovaj stav se zasniva na sporazumu da nema ratnih zločina bez rata i da rat uvek pogoršava stvari.

U svetu se oslobodila prava anarhija kada se hladni rat završio, a Sjedinjene Države nastojale da stvore unipolarni svetski sistem uništavanjem starog. Posle rata u Iraku 1991. Sjedinjene Države i Britanija tvrdile su da imaju pravo da bombarduju Irak da bi zaštitili Kurde i šiite, što su činili 12 godina. NATO je bombardovao bosanske Srbe 1995, a Jugoslaviju 1999. Haški tribunal, formiran 1993, funkcioniše na osnovu ove doktrine intervencionizma, koja je dovela do svog groznog završetka u krvavim pokoljima u Iraku i Avganistanu.

Stvoren i pod kontrolom velikih sila, Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije, kao i njegovi sudovi posestrime za Ruandu i novi međunarodni krivični sud, nanosi štetu sudskom procesu radi političkih ciljeva, od kojih je najvažniji da podržava navodno američko pravo da postupa kao svetski policajac. Novi Međunarodni krivični sud, koji je formirala Britanija, izgleda da isto tako funkcioniše na osnovu toga da belci ne čine ratne zločine: njegovi tužioci trenutno istražuju dva lokalna rata u Africi, dok odbijaju da vide šta se dešava u Iraku. Tek kada ta gnusna snaga koja potiče iz hipokrizije intervencionizma bude potkopana, svet će imati šansu da se vrati zakonitostima i miru.